DOLLO, Louis, * Lille 7. XII. 1857, † Uccle kod Bruxellesa 19. IV. 1931, francuzki paleobiolog. Polazio je sveučilište u Lilleu, 1877 položio diplomski izpit za rudarskog inženjera. Radio je najprije u veleobrtu. Iza toga se dao na paleontoložki i zooložki studij; radio kod Giarda u Parizu. G. 1882 postao znanstveni pomoćnik, a 1891 konzervator na prirodoslovnom muzeju u Bruxellesu. G. 1909 profesor je paleontologije i zoogeografije na sveučilištu u Bruxellesu.

Kad je u muzeju trebalo izpravno postaviti okostnice Iguanodona izkopanih u Bernissartu, D. je htio ustanoviti životne običaje tih orijaških gmazova, napose, jesu li hodali samo na stražnje dvie noge. Tako je D. izgradio analitičku metodu proučavanja životnih običaja fosilnih životinja uzpoređivanjem njihove građe sa sličnim građevnim dielovima današnjih životinja i zaključivanjem od sličnosti građe na sličnost funkcije i životnih običaja. Te je poglede D. primjenjivao u toku cielog svog rada kod proučavanja fosilnih ostataka i tako postao osnivačem etoložke paleontologije ili paleobiologije, koja nastoji stvoriti sliku cielog života izumrlih životinja i tako doći do izpravnog shvaćanja njihova postanka i srodstvenih veza. Klasično je njegovo djelo o filogeniji riba dvodihalica. Kako se izražavao vrlo kratko, većina njegovih djela, oko 100, kratke su razprave od nekoliko stranica, ali zato sadržajno bogate; obrađuju ponajviše paleobiologiju i poredbenu anatomiju različitih grupa kralježnjaka. Od velikog su značenja njegovi obći pogledi na razvitak živih bića.

Veća djela: Notes sur les Dinosauriens de Bernissart I.—V., Bull. Mus. Roy. Hist. Nat. de Belgique I.—III., 1882—84; La vie au Sein des Mers, Pariz 1893; Sur la Phylogénie des Dipneustes, Bruxelles 1895; Sur l’origine de la Tortue Luth (Dermochelys coriacea), Bull. Soc. Roy. Sci. Méd. et Nat., Bruxelles 1901; Poissons de l’Expédition Antarctique Belge, Anvers 1904; Les Céphalopodes adaptés à la Vie Nectique secondaire etc. Zool. Jahrbücher, Supl. XV., 1912; La paléontologie éthologique, Bull. Soc. Belge de Géol. XXIII., 1910.

LIT.: O. Abel, Louis Dollo, Palaeobiologica IV., 1931; V. van Straelen, Louis Dollo, Bull. Mus. Roy. Hist. Nat. de Belgique 1933.B. Z-k.

Dolloov zakon. Tako je nazvao O. Abel (1911) od Dolloa (1893) na ostatcima izumrlih životinja postignutu konstataciju, »da se organizmi ne mogu povratiti na neko prijašnje stanje, koje je bilo već ostvareno u redu njihovih predšastnika«, što znači, da je filogenetski razvitak nepreokrenljiv (ireverzibilan). Abel je izrazio taj zakon sa sliedeća dva stavka: 1. Neki u toku filogenetskog razvitka zakržljali organ nikad više ne postiže svoju prijašnju jačinu, a organ, koji je sasvim izčeznuo, ne vraća se nikad više. 2. Ako kod prilagodbe na nove životne uvjete izčezne neki organ, to se kod ponovne prilagodbe na prijašnji način života taj organ ne vraća, nego ga nadoknađuje drugi organ.

Evo primjera: Kornjače su nastale kao kopnene životinje vrućih stepa u permsko doba. U toku mezozoika prelaze neke kornjače vodenom životu, u periodi jura ulaze u more. Koštani oklop, koji radi težine smeta plivanju, postaje u novoj sredini sve slabiji i napokon se reducira na tanke prečke. U terciaru morske se kornjače ponovno vraćaju kopnenom životu, te se stoga javlja potreba čvrstog oklopa koji se i razvije, ali ne iz starog zakržljalog oklopa, nego se javljaju u koži iznad napuštenog oklopa male brojne koštane ploče složene poput mozaika. Prve ptice iz jure i krednog doba imale su čeljusti sa zubima. Poslije toga su zubi izčezli, i javio se kljun. Ali ima već u eocenu ptica Odontopteryx, u koje su životni uvjeti svakako iziskivali zubčaste tvorbe u kljunu, pa se kod nje na kosti kljuna javljaju koštani šiljci poput zuba (dok su pravi zubi tvorevina ustne sluznice). Isto tako bili bi zubi potrebni nekim sadašnjim pticama, koje hvataju ribe, ali one imaju mjesto toga zubčaste šiljke na rožanom kljunu. Kopneni puževi (Pulmonata) izgubili su škrge i udišu zrak, koji uvlače u šupljinu plašta (→ disanje, organi za d.). Neki se pulmonati vraćaju životu u vodi; neki od njih, koji žive u dubinama, udišu opet vodu, te bi trebali škrge, ali ih nemaju, nego dišu s pomoću gornje stienke plašta; kod nekih stvara ta stienka izdanke poput škrga, ali su to novotvorine, koje nemaju ništa zajedničko s pravim škrgama mekušaca.

D. z. lako se razumije u vidu modernih rezultata o promjeni gena (nasljednih faktora), koja je uzrokom svih Biogenetskih zbivanja. Ako je neki skup gena izčeznuo ili se jako promienio, gotovo je neizmjerno nevjerojatno, da bi se nekom slučajnom mutacijom ponovno stvorio baš jednaki skup gena, kakav je bio prvobitni. Nasuprot tome, ima se očekivati, da će se javiti mutacije na drugim postojećim genima, pa ako odgovaraju uvjetima života, mogu biti izlaz sve jačeg razvitka novih tvorevina, koje mogu po funkciji doduše donekle odgovarati izčezlima, ali su po svom podrietlu različne od izčezlih.

I sa stajališta neposrednog utjecaja okoline na gene D. z. je razumljiv. Genom (sveukupni geni) nekog organizma drugčiji je nego genom davnog njegova predšastnika, koji je u toliko svojstava bio drugčije ustrojen, pa će jednaka okolina izazvati na tom od prvobitnoga različnom genomu i drugčije mutacije.

LIT.: L. Dollo, Les Lois de l’Évolution, Bull. Soc. Belge de Géol. VII., 1893; O. Abel, Die Bedeutung der fossilen Wirbeltiere für die Abstammungslehre, Die Astammungslehre, Jena 1911; Isti, Palaobiologie und Stammesgeschichte, Jena 1929.B. Z-k.