BISTVOVANJE, opstanak, postojanje (lat. existentia, njem. Dasein). Kad na pr. kažemo, da Bog bistvuje ili eksistira, hoćemo time reći, da on nije samo nešto mišljeno, u razumu (umu), nego da jest nešto neovisno od našeg mišljenja: postoji zbiljski ili realno. Razlika je na pr., ako samo mislim na svoju bol, ili ako ona zbiljski postoji; u prvom je slučaju ona samo nešto mišljeno, idealno (u ideji ili u misli), ali može da bistvuje realno, i toliko je to realno moguće bistvovanje. Kažem li »čovjek« i pri tome mislim na čovjeka uopće (univerzalno), kakav u zbiljnosti ne postoji — jer zbiljski postoji samo ovaj ili onaj pojedini čovjek, shvaćam time nešto idealno što je realno moguće. Kažem li, da je čovjek »vrsta« (species) ili da se po razumnosti razlikuje od drugih osjetilnih živih bića (životinja), ne može ono, što znači izraz »vrsta«, postojati realno, nego je isključivo nešto mišljeno ili umsko, pa se obično naziva bićem uma (ens rationis); tako samoumski postoji na pr. sljepoća, praznina, ograničenje. Namjesto »bistvuje« kažemo također »jest«, na pr. Bog jest. Ali glagol »biti« (esse, sein) ne mora uvijek značiti isto, što i bistvovati, nego može označivati ili ono, što bistvuje, ili što može da bistvuje, t. j. subjekt bistvovanja ili biće (v.).