DIPLOMA (od grč. διπλόω, διπλάζω »podvostručiti«, διπλόος »dvostruk«), u užem smislu rieči napisana ploča ili uobće pisani sastavak sastavljen iz dva diela (tablice). Rimljani ga upotrebljavahu u obćenitom značenju službenog sastavka, osobito izprave ovjerovljene podpisom i pečatom. Posebno je označivala neku vrstu putnice ili dopuštenja za kretanje, koja se u početku izdavala u ime senata, kasnije u ime carevo, a davala je pravo na putovanje javnom poštom ili odpust odsluženim vojnicima (vojničke d-e). Takvi sastavci bijahu gravirani u dvie brončane ploče (diptih). U tom se značenju naziv d. u srednjem vieku nije više upotrebljavao; pismeni sastavci, koji se u starom vieku javljaju pod tim imenom, nazivaju se odtad charta, pagina, literae i sl., koje danas proučava nauka o izpravama, diplomatika (v.). Tek iznimno javlja se u literaturi 12. st. naziv d. u značenju putnica ili nekih povlastica. Ponovno ga je uveo Mabillon u djelu De re diplomatica (1681) kao znanstvenu oznaku za stare kraljevske izprave, a kasnija ga literatura zadržala. S obzirom na izprave 9.—11. st. diplomatika razlikuje diplome (ili praecepta) i mandate. Kao polazna točka služi kontekst izprave (čitav ili jedan ili više njegovih dielova) i njezina dokazna snaga. Pri tom odlučuje, treba li odredba, stvorena kraljevskom izpravom, koju ova sadržava, sačuvati svoje značenje trajno ili prolazno; nadalje, stvara li izprava pravno stanje, za koje se — u slučaju potrebe, da se ono dokaže — treba vratiti na samu izpravu, ili utvrđuje nešto, što je izpravom dobilo svoj završan oblik te vriedi dalje i ne traži vraćanja na izpravu. Prvo je osobina d-â, drugo mandatâ. U spornim slučajevima izprava ne odlučuje. Tom pravnom momentu odgovaraju i neki formalni. U 9. i 10. st. d-e uzimaju maha nad mandatima, a za 11. st., iako je broj sačuvanih mandata mnogo manji od broja sačuvanih d-a, ipak se može uzeti, da su kraljevske kancelarije izdavale približno jednak broj mandata i d-a. U sačuvanim d-ama 9.—11. st. često nema imena i naslova lica, kome je izprava upućena (inskripcija), ali se u mandatima oni redovito susreću. Inskripcija u kraljevskim d-ama često je samo preuzeta iz starijih izprava, s kojima su te d-e u vezi. Zbog utjecaja pravnog sadržaja na kontekst d-a mienja oblik prema tome, da li se njome dokumentira jedno pravno djelo ili više njih zajedno, jesu li dokumentirana pravna djela iste prirode ili nisu. U slučajevima, kad je kralj prenosio na nekoga dio svog imutka, izdavanje je d-e taj pravni čin trebalo ne samo provesti, nego i dokazati. Izprava kneza Trpimira od 4. III. 852 splitskoj crkvi ima sva obilježja d-â iz 9. st. Ono, što se u njoj i njome određuje, mora zauviek ostati na snazi, ali tako, da to može samo ona dokazati. U novim prilikama pravo se stanje stvari može uviek i utvrditi i dokazati s pozivom na tu d-u; to je pravo značenje njezina izraza iure mansuris rebus. Spor između ninskog biskupa i splitskog nadbiskupa riešio je knez Mutimir tako, što je izpravom od 28. IX. 892 potvrdio Trpimirovu odluku. S pozivom na Trpimirovu i Mutimirovu izpravu kralj Zvonimir potvrdio je 9. X. 1076 prava splitske crkve po treći put. — Izvan kruga diplomatike naziv d. zadržao je značenje svečanih pismenih očitovanja. U užem smislu d-e su izprave o podjeljivanju akademskih časti (doktorske d-e), uvrštavanju u plemstvo i primanju u učena i druga družtva. Zbirke prepisanih ili tiskanih izprava nazivaju se diplomatari ili chartulari.

LIT.: A. Giry, Manuel de diplomatique, Pariz 1894; C. Paoli, Programma scolastico di paleografia latina e di diplomatica III., Diplomatica, Firenca 1898; H. Bresslau, Handbuch der Urkundenlehre für Deutschland und Italien I., 2. izd., Leipzig 1912; A. Boüard, Manuel de diplomatique française et pontificale, Pariz 1929; J. Nagy, Diplomatičko-paleografske studije (uvod), Vjesnik Državnog arhiva I., Zagreb 1925.J. N.