COUPERIN, ime obitelji francuskih glazbenika, orguljaša i clavecinista; obuhvaća više pokoljenja; najviše se spominju:
1. Louis, * Chaumes 1626, † Pariz 1661, orguljaš u crkvi St. Gervais u Parizu i violinist (»dessus de viole«) Luja XIII., najznatniji učenik Chambonnièresov.
Ostavio je u rukopisu (Bibliothèque nationale u Parizu) mnoge skladbe za clavecin (suite, Préludes, poem Le tombeau de Blanchocher).
LIT.: A. Pirro, L. C., u »Revue musicale« 1920—21; J. Combarieu, Histoire de la musique, II., 1935.
2. François, * Chaumes 1631, † Pariz 1703, također učenik Chambonnièresov; orguljaš crkve St. Gervais; vrstan učitelj.
SKLADBE: Pièces d’orgue consistant en deux messes etc.
LIT.: A. Pirro, F. C. (Tribune de St. Gervais, 1903); J. Combarieu, F. C.
3. Charles, * Chaumes 1638, † Pariz 1670, veoma cijenjen kao orguljaš, također orguljaš u crkvi St. Gervais.
4. François, * Pariz 1668, † Pariz 1733, nazvan le Grand (»veliki«), najznatniji od svih Couperina, sin Charlesov, učenik J. Thomelina, očeva nasljednika u službi. Bio je dvorski cembalist i orguljaš u Versaillesu i u crkvi St. Gervais u Parizu. C. le Grand najznatniji je nesamo predstavnik franc. clavecinske škole 18. st., nego i od ne male važnosti za cijeli daljni razvitak francuske klavirske tvorbe, te nije pretjerano ustvrditi, da njegovi utjecaji sežu sve do Debussyja. Uz d’Angleberta, te kasnijih Rameaua, Domenica Scarlattija i Filipa Emanuela Bacha, C. le Grand tvorac je i zastupnik nevezanog, slobodnog, u glazbi za lutnju ukorijenjenoga »galantnog stila«, koji je nastao kao odgovor na strogi polifoni stil. C-ova klavirska glazba, u kojoj se očituje francuski duh i fini ukus, odraz je glazbe dvora i salona onog vremena, te se kreće većinom u malim oblicima. Ta je glazba otmjena, dražesna, plemenita, s glazbenim ukrasima (t. zv. »agréments«) bogate melodike, koju proniče dah blage sjete. C. le Grand otac je modernog »tempo rubato« i oznaka za predavanje. Oblik suite — koju on naziva »ordre« — izgradio je slobodno do niza karakternih, poetičnih komada s natpisima programatskog značenja. J. S. Bach oslanjao se u mladim godinama kod obrađivanja francuskih plesnih oblika na C. le Granda; a tako su radili i Domenico Scarlatti i G. F. Händel.
C. je napisao: Pièces de clavecin (4 knj., 1713, 1716, 1722, 1730); L’art de toucher le clavecin (1717); Les goûts réunis (novi koncerti) uz 1 sonatu en trio (trio-sonatu): Le Parnasse ou Apothéose de Corelli (1724); Apothéose de l’incomparable Mr. Lully (1725); Les Nations, suites et sonates en trio (1728); Leçons des ténèbres.
F. Chrysander izdao je kao 4. svezak svoje zbirke »Denkmäler der Tonkunst« 1869 nanovo Pièces de clavecin (ali bez koncerata i trija, dodanih originalnom izdanju); Ch. Bouvet, Pièces pour violon et piano, 1923.
LIT.: A. Tessier, C. (1926); J. Llongueras, C. o la Gracia (1923); J. Combarieu, 1. c.
5. Nicolas, * Pariz 1680, † Pariz 1748, orguljaš u crkvi St. Gervais, sin starijeg Françoisa.
6. Armand Louis, * Pariz 1725, † Pariz 1789, mnogo cijenjen kao vrstan orguljaš.
Od sinova njegovih:
7. Pierre Louis pomagao je ocu u mnogim orguljaškim sužbama.
8. François Gervais, naslijedio je oca na svim mjestima, ali je bio osrednji orguljaš i neznatan skladatelj. On je posljednji iz porodice Couperina u službi crkve St. Gervais.
LIT. o obitelji Couperina: Ch. Beuvet, Une dynastie de musiciens français: Les C., organistes de l’église Saint Gervais, 1919; H. Quittard, Les C., 1913; J. Tiersot, Les C. u »Les maîtres de la musique«, 1926, te niz članaka u »Revue de musicologie« 1922 do 1927 od Bouveta, Brunolda, Cauchiea, Henneberga, La Laurenciea Tessiera, Tiersota.S. S-i.