CASANOVA, Giovanni Giacomo (samozvani Chevalier de Seingalt), * Mleci 2. IV. 1725, † Duchcov (Češka) 4. VI. 1798, najznamenitiji pustolov 18. st. Na naukama u Padovi naučio je vrlo dobro latinski. Stupio je po želji majke u mletačko sjemenište; odanle je radi raskalašenosti bio izbačen i zatvoren u tvrđavi sv. Andrije. Kasnije je bio tajnik kardinala Acquavive, ali je i odatle otpušten radi potpomaganja jedne otmice. Kao mletački vojnik proboravio je neko vrijeme na Krfu i u Carigradu. G. 1745 postao je sviračem u mletačkom kazalištu San Samuele. Slijedeće godine spasio je kod jedne nezgode od smrti mletačkog senatora Bragadina, koji ga je poslije toga posinio. Došavši na taj način do bogatstva proputovao je Italiju, Francusku, Njemačku i Austriju. U Lyonu je stupio u slobodnozidarsku ložu. Radi sablažnjiva života bačen je u srpnju 1755 u mletačku tamnicu »Sotto i piombi«, odakle je pobjegao poslije petnaestmjesečnoga tamnovanja. Svoj je bijeg opisao u knjižici Histoire de ma fuite des prisons de Venise, qu’ on apelle les Plombs (1788). Boraveći poslije toga u Parizu i u Holandiji bavio se novčarskim poslovima i varanjem. Uveo je u Pariz lutrijsku igru. Ponovno je dolazio u zatvor, zatim se dao na lutanje po svijetu. Došao je u vezu s Fridrikom II., Josipom II., engleskim kraljem Jurjem II., Katarinom II., Stanislavom Poniatowskim, Voltaireom, Crébillonom, Metastasiom i mnogim drugima. Osobito je često mijenjao ljubavnice. Kao strastven kartaš bio je poznat gost najzloglasnijih igračnica u Evropi. Radi dugova, prijevara, dvoboja i nećudorednosti uvijek mu je prijetila tamnica. Zato se nije mogao nigdje trajno nastaniti. U vrijeme oko g. 1763 pada zloglasna i razvikana njegova afera s lakovjernom francuskom markizom d’Urfé, koja je bila od njega i njegovih ortaka grdno opljačkana. Sastajao se s drugim sličnim pustolovima, na pr. Cagliostrom i Primislavom Zanovićem (v.) iz Budve. O braći Zanovićima i njihovim pothvatima napisao je kasnije knjižicu Exposition raisonnée du différent, qui subsiste entre les deux Républiques de Venise et d’Hollande (1785). G. 1774 dopustilo mu je mletačko Vijeće trojice na njegovu molbu, da se smije vratiti u Mletke. Tu je proboravio osam godina baveći se doušništvom. Dopisivao je s mnogim uglednim osobama, među kojima se nalazio i Zadranin Šimun Stratico. Oko tog doba izlazi uz druga neka njegova djela i njegov prijevod Homerove Ilijade (1775 do 1778). G. 1782 napao je pamfletom svojega dotadašnjeg zaštitnika patricija Grimanija. Radi toga je morao u pedesetosmoj godini opet bježati u svijet. Došao je u Pariz, zatim u Beč, a najposlije je našao utočište u Češkoj u Duchcovu kao tajnik i knjižničar grofa Waldsteina. Ostarjeli probisvijet tiskao je 1788 u Pragu utopistički roman Icosaméron, ou Histoire d’Édouard et d’Élisabeth, qui passèrent quatre-vingt ans chez les Mégamicres. Poslije toga upotrijebio je svu svoju dokolicu za pisanje najčuvenijeg svog djela, svojih uspomena, koje u sačuvanom dijelu idu uključivo do 1774. Prvo je izdanje izašlo poslije njegove smrti u 12 svezaka pod naslovom Mémoires De I. Casanova De Seingalt, Écrits Par Lui Même (Leipzig-Pariz 1826—32). Pred svoju smrt izustio je riječi: »J’ai vécu en philosophe et je meurs en chrétien«. Njegove su uspomene držali najprije spretnom mistifikacijom, ali se kritičnim istraživanjem utvrdilo, da je pretežni dio podataka istinit, kao ogledalo javnih prilika i događaja za posljednjih desetljeća pred francuskom revolucijom, i da se C. udaljio od istine jedino kod opisivanja svojih ljubavnih pustolovina. Hrvatski prijevod I. i II. sveska njegovih uspomena tiskan je u Zagrebu 1920.

LIT.: A. D’Ancona, Un avventuriere del secolo XVIII (Nuova Antologia, 1882); F. W. Barthold, Die geschichtlichen Persönlichkeiten in Jacob Casanova’s Memoiren, Berlin 1846; M. Breyer, Antun Conte Zanović i njegovi sinovi, Zagreb 1928; J. Le Gras, L’extravagante personnalité de Jacques Casanova, Pariz 1922; Gustav Gugitz, Giacomo Casanova und sein Lebensroman, Beč 1921; E. Maynial, Casanova et son temps, Pariz 1911; V. Ottmann, Jacob Casanova, Stuttgart 1900; Ch. Samaran, Jacques Casanova Vénitien, Pariz 1928; R. Vèze et E. Pollio, Bibliographie des oeuvres de J. C., Pariz 1926. M. B-r.