CARNOT, 1. Lazare Nicolas Marguerite, * Nolay 13. V. 1753, † Magdeburg 3. VIII. 1823, francuski državnik i general, prozvan le grand C. Odgojen strogo od oca notara, koji ga je odredio za svećenika, prima 1769 vojničku obuku i svršava zatim inžinjersku školu u Mezièresu. Već tada bavi se mnogo i matematikom, geometrijom i književnošću, a 1784 izabere ga akademija u Dijonu za člana na osnovu spisa Éloge de Vauban. Ušavši 1791 u zakonodavnu skupštinu, a 1792 u konvent, postaje 1793 član odbora »Du salut public« i posvećuje se potpuno izgradnji revolucionarne vojske. U neobično teškim prilikama, kad je revolucija bila ugrožena od vanjskog i unutrašnjeg neprijatelja, mobilizira općim pozivom (levée en masse) muškarce od 17 do 55 godina i stvara novi časnički zbor; za godinu dana uspijeva tako dići vojsku od 600 tisuća. Postavlja i načelo nove strategije: »Napadaj bez prekida i uvijek s nadmoćnim silama; udaraj iznenada, sad ovdje sad ondje!« Osobitu je zadaću namijenio pri tom topništvu. Veliki uspjesi, koje je time postigao, donijeli su mu počasni naslov organisateur de la victoire. Republikanac iz uvjerenja, nije u svemu odobravao strahovladu, pa je poslije pada Robespierrea 1794 izabran u »Conseil des Anciens«. Nepravedno optužen zbog veza s rojalistima bježi 1797 u Njemačku i tek 1800 vraća se na poziv konzula Bonapartea, koji mu povjerava ministarstvo rata. Predviđajući dalji razvitak privremeno se povlači i posvećuje studiju geometrije, ali kao član tribunata 1802—07 protivi se Bonaparteovu doživotnom konzulatu, a 1804 i njegovu proglašenju za cara; usprkos tome pozove ga Bonaparte 1809 u senat. G. 1814 brani s uspjehom Antwerpen, a za vladavine »stotinu dana« ministar je unutrašnjih poslova. Poslije Napoleonova ponovnog pada ulazi u privremenu vladu, ali ga Bourbonci protjeraju. G. 1889 prenijeli su mu smrtne ostatke u pariski Pantheon.

BIBL.: Essai sur les machines en général, 1783; Mémoire sur l’utilité des places fortes à la frontière, 1788; Oeuvres mathématiques, 1797; Reflexions sur la métaphysique du calcul infinitésimal, 1797; Traité de la corrélation des figures de géometrie, 1801; Principes fondamentaux de l’équilibre et du mouvement, 1803; Géometrie de position, 1803; Essai sur la théorie des transversales, 1806; Traité de la défense des places fortes, 1909; Opuscules poétiques, 1820; Don Quichote, 1820; Mémoire sur la fortification primitive, 1824; Correspondance générale de C. (izd. Charavay), 3 sv., 1892—97.

LIT.: Arago, Biographie de C., 1850; H. Carnot, Mémoires sur C., 1861—63; A. Picaud, C., L’organisateur de la victoire, 1885 i 1887; Fink, C., sein Leben und seine Werke, 1894; C. Mathiot, Pour Vaincre, Vie, opinions et pensées de L. C., 1916. U.

Kao matematičar izdao je C. u Parizu Reflexions sur la métaphysique du calcul infinitésimal, 1797, De la corrélation des figures de géométrie, 1801, Géométrie de position, 1803, Essai sur la théorie des transversales, 1806. Ova posljednja tri rada važna su za t. zv. geometriju položaja, t. j. sintetičku projektivnu geometriju, koja je kao posebna nauka matematike nastala i vanredno se razvila u 19. st. U tome je C. preteča Ponceleta, Chaslesa, Steinera, von Staudta i dr. Uveo je među ostalim važni pojam potpunog četverostrana i dao stavak o transverzalama. R. C.

2. Marie François Sadi, * Limoges 11. VIII. 1837, † Lyon 25. VI. 1894, predsjednik francuske republike. Pohađao je politehničku školu i posvetio se gradnji mostova i cesta te je sudjelovao kod izgradnje mosta Collonge u Savoji. Vlada narodne obrane imenova ga 1871 prefektom départementa donje Seine. Te godine dođe u narodnu skupštinu, gdje glasuje protiv mirovnih preliminara. Ipak se priključio politici Thiersa, koja je težila za konsolidacijom republike. G. 1876 bi izabran u parlamenat, 1877 postade podtajnik za javne radove u kabinetu Ferry, 1880—82 ministar za javne radove, 1885—86 ministar financija, zatim senator, a u prosincu 1887 bi izabran za predsjednika republike. Na početku njegova predsjedništva zaokupiše ga diplomatski sporovi između francuske i talijanske vlade u pitanjima primjenjivanja povlastica u Tunisu i Massaui. U duhu stroge ustavnosti nastojao je ublažiti napete odnose između francuske republike i Svete Stolice. Kako je tada Engleska stajala uz Trojni savez, C. nastojaše dobiti protutežu približavajući se Rusiji. Pade žrtvom atentata, koji je izvršio anarhist Caserio.

LIT.: A. Barbou, S. Carnot, Président de la République, Pariz 1888; M. Dreyfous, Les trois Carnot, Pariz 1888. J. N.

3. Nicolas Léonard Sadi, * Pariz 1. VI. 1796, † Pariz 24. VIII. 1832, franc. fizičar, sin L. N. M. Carnota. Svršio je École politechnique i posvetio se vojništvu, gdje je služio od 1814 do 1819 i od 1826 do smrti. Sudjelovao je u obrani Pariza 1814. Svoju jedinu raspravu Reflexions sur la puissance motrice du feu et sur les machines propres à développer cette puissance objelodanio je 1824. Njom je položio osnovu jednom od najvećih otkrića fizike, drugom glavnom stavku nauke o toplini, koji neki zovu i Carnotovim načelom (→ Toplina). U njoj se opisuje »Carnotov kružni proces«, t. j. djelovanje po Carnotu zamišljenog idealnog toplinskog stroja, koji bi s većim stupnjem djelovanja proizvodio radnju negoli ikoji drugi toplinski stroj. Na važnost te rasprave upozorio je 1834 Clapeyron, ali istom sredinom prošloga stoljeća Clausius i W. Thomson (Lord Kelvin) svojim istraživanjima okruniše Carnotovo djelo i pribaviše mu opće priznanje. Carnota smatraju jednim od najsamostalnijih i najdubljih mislilaca u povijesti fizike, u kojoj — prema izjavi Kelvinovoj — nije bilo većega djela od Carnotova. Bilješke, preostale iza Carnota, izašle su tiskom 1878; iz njih se vidi, da je C. — prije svih drugih — odredio mehanički ekvivalent topline. St. H.