BURNOUF, Eugène, * Pariz 12. VIII. 1801, † Pariz 28. V. 1852, francuski iranista i indolog, profesor sanskrta na Collège de France u Parizu. Opće romantičko oduševljenje za Indiju i Orijent, koje je vladalo u Evropi na početku 19. st., zahvatilo je i njega. Zbog toga je napustio odvjetništvo i posvetio se posve orijentalistici, naročito izučavanju rukopisa Aveste (Vendidad-Sadè, l’un des livres de Zoroastre, 1829—43; Commentaire sur le Yaçna, 1833—35) i dešifriranju (1836) klinovitih natpisa najstarijeg spomenika perzijskog u Perzepolisu iz 5. i 6. st. pr. Kr. Ovim radovima otvorio je iranistici nove putove. Kao indolog izučavao je sveti jezik pâli (1826) i na osnovu rukopisa iz Nepala razvitak Budhine doktrine (Introduction à l’histoire du Buddhisme indien, 1844). Ovo posljednje djelo smatra se temeljnim. Pored toga izdao je i preveo pjesmu Bhâgavata Purâna ou histoire poétique de Krichna (1840—44) i Le Lotus de la bonne Loi, traduit du sanscrit, accompagné d’un commentaire et vingt et un mémoires relatifs au Buddhisme (1852). Jedan je od najznačajnijih predstavnika francuske znanosti u prvoj polovini 19. st.

LIT.: Ch. Lenormant, Eugène Burnouf, Pariz 1852; Ph. Berger, E. B. d’après sa correspondance, Pariz 1892 (Revue des Deux Mondes 1. XII. 1892); E. Windisch, Geschichte der Sanscrit-Philologie, 1917—20. P. S.