EHINOKOKOZA je bolest čovjeka ili nekih domaćih životinja, kojima su u organima zapeli zametci ehinokokove trakavice i izrasli u obliku mjehurastih ikrica (ehinokokov cisticercus — ili skraćeno ehinokok, v.)

Prema lokalizaciji tih ehinokokovih mjehura razlikujemo klinički više vrsta ehinokokoze.

1. Ehinokok jetara. Najčešće je primarni ehinokok kod čovjeka lokaliziran u jetrima, te se odprilike tri četvrtine primarnih ehinokoka kod čovjeka nalaze u tom organu.

Neizmjerno velik postotak ehinokoka jetara prema ostalima lako nam je razumljiv iz ehinokokova razvitka. Zametak ehinokoka, kada je aktivno prodro kroz sluznicu crieva, putuje krvnim putem i kroz venu portae dolazi u kapilare jetara, koje su prvi filtar, gdje obično zametak zapne i dalje se razvija u ehinokokovu cistu.

U većini slučajeva nalazi se u jetrima jedna jedina ehinokokova cista, dok 15—30% slučajeva ima dvie ili više ehinokokovih cista u jetrima. To znači, da su se počela istodobno razvijati dva zametka ili više njih ili pak u različito doba. Kadkad su čitava jetra izpunjena ehinokokovim cistama, tako da se stienke pojedinih cista dodiruju.

Veličina ehinokokovih cista zavisi uglavnom od njihove starosti pa je prema tome veoma različita. Ciste rastu veoma sporo, ali kroz dugi niz godina mogu narasti do golemih dimenzija. Velik broj slučajeva, što ih viđamo, imaju ciste od 1—2 litre sadržaja.

Ehinokok jetara vidi se najčešće kod ljudi od 15. do 45. godine života. Treći decenij je najviše pogođen. Premda je u prvom deceniju mogućnost invazije najveća, riedko se kad vidi ehinokok jetara kod djece. Vjerojatno stoga, što se u toj dobi teže diagnosticira, budući da su tada ciste većinom tek u početku razvitka.

Dok ehinokokova cista ne pritište ni vene ni žučne putove ni okolne organe, može se kroz dugi niz godina razvijati bez ikakvih subjektivnih smetnja, tako da njen nosilac ništa i ne sluti.

Ehinokok jetara može prodrieti u okolne organe, i to nije riedka pojava. 35% neoperiranih ehinokokovih cista u jetrima perforira. Prodor može nastati spontano ili je traumatski. Lako se može razumjeti, da su velike ciste prednje površine jetara najviše izvrgnute traumi i prema tome najčešće perforiraju. Trauma ne mora biti jaka. Skok ili naglo sagibanje može već uzrokovati prodor. Dogodilo se, da je cista perforirala za vrieme pregleda trbuha u narkozi. Prodor je često praćen šokom i jakom boli.

Najčešći je prodor u slobodnu trbušnu šupljinu. Drži se, da 14% ehinokoka jetara, ako se pravovremeno ne operiraju, perforiraju u peritonealnu šupljinu. Od tih jedna trećina svršava letalno. Kada cista prodre u slobodnu trbušnu šupljinu, osjeti bolestnik većinom izrazitu bol, kao da je nešto puklo u njegovu trbuhu. Povraća, kadkada dobije epileptiformne grčeve. Trbuh postane osjetljiv. Tumor nestaje, a u abdomenu možemo naći slobodne tekućine. Nekoliko časaka nakon prodora pokaže se urtikarija.

Kadkad cista prodre u žučne vodove. Ciste mladice i dielovi membrane začepe tad žučovod, pa nastaje obstrukcioni ikterus, te klinička slika naliči na kamen žučovoda. Najsretnije još prođu prodori u želudac i crievo. Tako može nastati spontano izliečenje.

Druga komplikacija ehinokoka jetara je ognojenje ciste. Ni to nije riedka pojava. Preko jedne trećine svih slučajeva ehinokoka jetara, koji dolaze na operacijski stol, pokazuju ognojene ciste. Ehinokokova cista inficira se bakterijama najčešće iz žučnih kanala, a riedko kad putem krvi.

Dakako da ognojeni ehinokok još lakše prodre u okolne organe nego sterilni, a posljedice prodora za nosioca su još fatalnije. Prodor u slobodnu trbušnu šupljinu imat će za posljedicu gnojni peritonitis.

Karakteristika ehinokoka jetara jest, da se bolestnik dugo vremena dobro osjeća, da nema većih smetnja i da dobro izgleda.

Što mora probuditi našu sumnju na ehinokok, to je u prvom redu oteklina jetara. Ako je cista dovoljno velika, tad ćemo već kod inspekcije primietiti kuglastu izbočinu pod desnim rebranim lukom, koja se respiratorno miče. Velike ehinokokove ciste, budući da polagano rastu, mogu raztezati i dizati desni rebrani luk, te se to izbočenje može već iz daleka primietiti.

Obično ciste leže na prednjoj ili donjoj površini jetara, te ih tada možemo liepo palpirati. Opreznom i pažljivom palpacijom možemo ustanoviti, da ta okrugla izbočina postepeno prelazi u parenhim jetara, a rub jetara dade se posebno pipati. Same ciste su kuglastog oblika, gladke površine, tvrdo elastične, bezbolne i ne fluktuiraju.

Kod nekih ehinokokovih cista možemo naći vrlo karakterističan znak, koji je gotovo patognomoničan, ako je izrazit. To je tako zvano hidatidno treptanje, neko posebno drhtanje, što ga osjeća na trbuh položena ruka kod perkusije.

2. Peritonealna ehinokokoza. Kad ehinokok jetara (riedko kad slezene) spontano ili radi traume pukne, a sadržaj se ciste razlije u slobodnu trbušnu šupljinu, nastaje sekundarna ehinokokoza peritoneuma. Peritonealna ehinokokoza nije riedka, jer nastaje u 8% svih slučajeva ehinokoka. Trauma, od koje može cista puknuti, ne mora biti jaka, često puta dovoljno je jače se sagnuti, protegnuti, skočiti i t. d., pa da površna cista jetara pukne. I punkcija ciste jetara može uzrokovati sekundarnu ehinokokozu pa je zato strogo kontraindicirana.

Ciste mladice i glavice, koje su se razsule po peritoneumu, rastu veoma polagano, tako da se prvi simptomi peritonealne ehinokokoze javljaju tek jednu do dvie godine poslije prodora primarne ciste.

Simptomi peritonealne ehinokokoze različiti su prema lokalizaciji, veličini i broju ehinokokovih cista. Više cističnih tumora u trbušnoj šupljini moraju skrenuti našu misao na peritonealnu ehinokokozu, pogotovo, ako se ujedno može palpirati i ehinokok jetara. Ciste su obično tvrdo napete, nisu bolne i ne fluktuiraju. Slabo su pomične.

3. Ehinokok pluća. Poslije ehinokoka jetara najčešći je ehinokok pluća. Ako imamo u vidu put, kojim se ehinokok širi, postaje nam to jasno. Kada je zametak prošao prvo cjedilo, naime kapilare jetara, dolazi zametak kroz desno srdce u drugo cjedilo, naime u plućne kapilare, pa ako tu zapne, razvit će se plućni ehinokok. Po stranim statistikama nađen je plućni ehinokok u 8% svih slučajeva, dok naše statistike pokazuju daleko veći postotak plućnog ehinokoka, naime 15,3%, a isto tako i statistike u Grčkoj i Alžiru, što je možda uzrokovano konstitucionalnim osebinama dinarsko-mediteranske rase. Možda su baš kod nje kapilare jetara šire, pa stoga zametak kroz njih lakše prođe te zapne u plućima.

Plućni ehinokok razvija se češće u desnom pluću nego u lievom. Najobičnija lokalizacija je donji plućni režanj, a rjeđe se razvija u gornjem.

Dugo vremena može rasti plućni ehinokok bez ikakvih subjektivnih simptoma, jer raste veoma polagano, gotovo neosjetno. Tek kad je dosegao prilično velike dimenzije, smeta svojom veličinom.

Zatvoreni plućni ehinokok gotovo se nikad ne ognoji, dok smo vidjeli, da se ehinokok jetara ognoji vrlo često.

90% svih plućnih ehinokoka prodre u bronh, i tako nastaje obično spontano izliečenje. Stienka plućnog ehinokoka veoma je tanka, pa prilikom kakve traume ili radi kašlja cista pukne i izprazni se djelomice ili čitava kroz bronh. Ako je otvor dosta velik, tad je prodor ciste skopčan s dramatičnom scenom, koju možemo nazvati plućnom katastrofom. Uz jak grčevit kašalj izprazni se velika količina hidatidne tekućine u bronhe te može izpuniti sve njihove ogranke, tako da se bolestnik formalno uguši u hidatidnoj tekućini. Ipak obično prodor sretno prođe, i pošto je bolestnik izbacio gorko slanu tekućinu, osjeća se znatno lakše, jer je popustila napetost ciste, a plućno tkivo je zauzelo njezino mjesto. Osim opasnosti ugušenja postoji kod prodora plućne ciste i opasnost anafilaktičnog šoka.

Ako se ehinokok sasvim izprazni kroz bronh, može bolestnik za razmjerno kratko vrieme sasvim ozdraviti. Čitava membrana se izkašlje, i rentgenoložki jedva će se i vidjeti tragovi ehinokoka. Ali prodor može biti i izvor novih komplikacija. Preko bronha može se lako inficirati ehinokokova šupljina, te tako nastaju bronhopneumonije, riedko kad abscesi i gangrene u plućima. U tim slučajevima traje liečenje dulje vremena, kadkad i do dvie godine, a može lako i letalno svršiti.

Simptomi zatvorenog plućnog ehinokoka obično su tako oskudni, nekarakteristični, da riedko kad po njima pomislimo na ehinokok. Bolestnik se tuži na tvrdokorni podražajni kašalj s malo izpljuvka. Taj izpljuvak je često puta periodično krvav. Bolestnik se tuži na probadanje u prsima, kadkad na težko disanje i na pritisak u grudnom košu. Kako nije riedka pojava, da se ovi bolestnici tuže i na noćno znojenje, a osim toga mogu imati i subfebrilne temperature, nije nikakvo čudo, da liečnik u prvom redu pomisli na početnu tuberkulozu i pošalje bolestnika u zavod za plućnu tuberkulozu. Mnogi slučajevi plućnog ehinokoka odkriveni su tek u tim ustanovama prilikom svestrane pretrage.

Fizikalni nalaz zatvorenog plućnog ehinokoka riedko kad dopušta sigurnu diagnozu. Ako ehinokokova cista leži centralno, ne će se moći ništa dokazati ni perkusijom ni auskultacijom. U tom je slučaju može jedino odkriti rentgen. Ako cista leži periferno blizu površine, tada ćemo moći dokazati perkutorno okruglu muklinu, ali bez rentgenoložke pretrage ostaje naša diagnoza plućnog ehinokoka vrlo nesigurna i labava, ukoliko je možda nismo podkriepili pozitivnom kutanom reakcijom ehinantigena, a eventualno i posebnom krvnom slikom.

4. Ehinokok ostalih organa. Ehinokok ostalih organa vanredno je riedka bolest. Nalazimo ga u pojedinim organima u tako malenom postotku, da se riedko vidi i u krajevima, gdje je ehinokok veoma razširen. Osim toga ehinokok ostalih organa nije po svojim pojavama nimalo karakterističan, te ga spominjemo samo podpunosti radi. Od ovih riedkih lokalizacija još je najčešći ehinokok mišića, bubrega i slezene te mozga.

SEROLOGIJA EHINOKOKOVE BOLESTI. Diagnoza ehinokokoze ne će u svakom slučaju biti laka i jasna.

Praktički će liečnik često naići na slučajeve s oskudnim i malo izraženim simptomima, gdje je diagnoza težka i nesigurna, pa će se često naći u neprilici kod postavljanja diagnoze. U toj neprilici bit će svakom praktičkom liečniku od velike koristi seroložke metode diagnostike.

Tekućina ehinokokovih mjehura nije za zdravog čovjeka otrovna. Mogu se uštrcati bilo podkožno ili intravenozno oveće količine bez ikakvih patoložkih pojava. Nakon tih uštrcavanja postaje čovječji organizam preosjetljiv prema toj tekućini te reagira na dalje davanje osobitim simptomima (alergija). Takvo stanje preosjetljivosti postoji gotovo kod svakog nosioca ehinokokovih mjehura, jer tekućina iz tih mjehura često neprimjetno prodire kroz njihove opne u krv te stvara u nosiocu preosjetljivost prema ponovnom uštrcavanju te iste tekućine (senzibilizacija). Za dokaz te senzibilizacije zgodno se može upotrebiti intrakutana reakcija ehinokokovom tekućinom. Nosioci ehinokokovih mjehura reagiraju na intrakutano ciepljenje ehinokokovom tekućinom sa specifičnom lokalnom reakcijom. Ta kožna reakcija (kutireakcija) dopušta diagnozu čak i latentnih slučajeva. Ehinokokovi mjehuri u veličini kokošjeg jajeta mogu davati već pozitivnu reakciju. Stoga ima ta reakcija osim diagnostične neizravno i veliku prognostičku važnost, jer što se ranije može postaviti diagnoza, to će i operativni zahvat biti manje opasan. Za kutireakciju upotrebljavamo čistu tekućinu ehinokokovih mjehura, koju sterilno dobijemo iz čovječjih ehinokokovih mjehura kod operacija (Ehinantigen po prof. Botteriju).

Ehinantigen služi za intrakutanu reakciju, koja se upotrebljava kao važno sredstvo za diagnozu ehinokokove bolesti kod čovjeka. Izvodimo je na volarnoj strani podlaktice na taj način, da nakon čišćenja eterom (bez jodove tinkture) uštrcamo strogo intrakutano 0,20 ccm ehinantigena pomoću sasvim tanke igle, tako da nastane biela nabubrina od 7—8 mm promjera. Dok osobe, koje nemaju ehinokok, ne reagiraju uobće ili samo laganim crvenilom oko, mjesta uboda, nosioci ehinokoka pokazuju specifičnu lokalnu reakciju. Kod izpitivanja alergije kože treba paziti na dvie vrste reakcija. Na ranu neposrednu reakciju, koja nastaje 5—10 minuta nakon intrakutanog ciepljenja antigenom, i na kasniju reakciju, koju kontroliramo nakon 24 sata. Rana reakcija nastaje u obliku sekundarne nabubrine, koja se stvara oko one nastale mehanički uslied injekcije. Ta sekundarna nabubrina postiže već nekoliko minuta poslije ciepljenja svoj najveći obseg. Oko ove biele sekundarne nabubrine razvija se intenzivno crvena reaktivna zona, koja ima promjer od nekoliko centimetara. Kasna reakcija ima oblik podkožnog upaljivog edema na mjestu ciepljenja. Koža je često iznad njega crvena i vruća. Pri tom ne postoji spontana bol kao ni bol na pritisak. Samo crvenilo nema se smatrati kao pozitivna reakcija. Jedino podkožni edem u promjeru od 6 cm najmanje ima se smatrati kao pozitivna reakcija.

Kao drugi dokaz senzibilizacije kod nosioca ehinokokovih mjehura može služiti seroreakcija po metodi Bordet-Gengou-Ghedini, koja se pravi na isti način kao i Wassermannova reakcija, naime pomoću skretanja komplementa. Budući da ta reakcija mora biti povjerena dobro uređenim laboratorijima, kao Wassermannova reakcija, to će praktički liečnik jednostavno poslati sterilnu krv izravno kojem takvom zavodu.

EOZINOFILIJA. Savezno sa seroložkim metodama spomenut ću na posljedku i jednu hematoložku metodu diagnostike, eozinofiliju.

Eozinofilijom nazivamo relativno povećanje broja eozinofilnih stanica prema ukupnom broju leukocita. Ako njihov postotak prelazi 4%, govorimo o eozinofiliji.

Ehinokokova tekućina umnožava broj eozinofila, a ne djeluje na druge vrste leukocita.

Nažalost nije eozinofilija kod ehinokokove bolesti nipošto konstantna pojava. Ne smijemo je nikad uvažiti u negativnom smislu, jer više od trećine slučajeva ehinokokove bolesti ima normalan broj eozinofila. Pa ni u pozitivnom smislu ne smijemo davati ovom simptomu mnogo važnosti, jer je prevelik broj drugih oboljenja praćenih također eozinofilijom.

LIEČENJE EHINOKOKOVIH CISTA. Budući da nijedno dosad prokušano kemijsko ili fizikalno sredstvo i nijedna seroložka metoda nije mogla izazvati spontanu involuciju ehinokokovih cista, naime onaj način spontanog ozdravljenja, koji omogućuje sama priroda, moramo još uviek smatrati operativni zahvat kao jedino uspješno liečenje ehinokokove ciste.

PROFILAKSA. Profilaksa ehinokokoze veoma je težka. Ona se ne može provesti bez nekih kontrolnih mjera, a te se kontrolne mjere težko mogu provesti baš ondje, gdje su najvažnije, naime kod naših seljaka.

Kako je poznato, Taenia echinococcus treba za podpun razvitak i dalje širenje proći kroz dvie faze: fazu »vodenih mjehura« u organima domaćih životinja i zatim fazu trakavice u crievima psa.

Dovoljno bi bilo prekinuti taj zatvoreni lanac marva-pas pas-marva na kojem mu drago mjestu, da se iztriebi ta opasna bolest.

Liečiti pse od trakavice nema nikakva smisla, dok im je pružena mogućnost, da se ponovno zaraze. Osim toga pasja trakavica i bez liečenja brzo ugine.

Treba dakle prekinuti lanac parasita kod stoke, a ne kod psa.

U klaonicama postoje propisi, da bolestne organe treba učiniti neškodljivima. Trebalo bi strogo kontrolirati, da se ti propisi zaista svuda točno vrše, i da svaka klaonica ima svoj mali krematorij. Često se krše propisi, koji zabranjuju psima pristup u klaonice. I tu bi trebalo provesti strožu kontrolu.

Ali glavni izvor infestacije pasa nije u klaonicama, nego baš kod seljaka. Naime na selu seljak kolje svoje blago, a naročito sitno blago, većinom bez ikakve kontrole, i baca organe, zaražene »vodenim mjehurima«, gladnim psima, koji se tako neprestano dalje inficiraju ehinokokovom trakavicom.

Radi navedenih razloga trebalo bi u prvom redu:

I. prosvjećivati pastire i seljake o načinu širenja bolesti, koja uništava mnogo stoke, a može upropastiti i čovjeka. Dovoljno bi bilo, da pastir shvati korist nekih vrlo jednostavnih profilaktičnih mjera, koje bi mu zaštitile stoku. Poznato je, da stoka za seljaka predstavlja najveće blago, koje on često više cieni od vlastitog zdravlja. Treba mu tumačiti, da su bolestni organi stoke s »vodenim mjehurima« izvor zaraze, ali u sirovom stanju. Ako se prokuhaju, nisu oni više opasni ni za koga. Ne će li ih pastir prokuhane sam pojesti, može ih bez opasnosti dati psima. Dakle pogibao širenja zaraze postoji samo onda, ako psi pojedu sirove bolestne organe stoke. Druge životinje mogle bi ih pojesti bez pogibelji zaraze i sirove.

Ta jednostavna mjera opreza bila bi dakle: prokuhaj bolestne organe blaga!

To prosvjećivanje trebalo bi provoditi popularnim poučavanjem, predavanjima i popularnim brošurama, kao što ih već imamo od Peričića i Vukovića.

II. Druga profilaktična mjera trebala bi da bude pooštreno obligatorno pregledavanje mesa i organa pod prietnjom stroge kazne, i to ne samo u klaonicama, nego i u privatnim kućama, kad se u njima kolje.I. Bt.

Ehinokokoza kod domaćih životinja je parasitarno oboljenje, kod kojeg se također u različitim organima (jetra, pluća, slezena, srdce, mozak, vime i dr.) lokaliziraju razvojni oblici, mjehuri, pasje trakavice Taenia echinococcus i svojim smještajem i rastom uzrokuju različite smetnje. Ehinokok se najčešće pojavljuje kod preživača i svinja, a manje kod ostalih domaćih životinja.

Znakovi su bolesti različiti, a ovisni su o lokalizaciji ehinokoka. Ehinokokoza jetara može uzrokovati dugotrajne probavne smetnje, mršavljenje, možda i žuticu, ali ima i takvih slučajeva, gdje unatoč mnogim ehinokokima u jetrima nema nikakvih naročitih simptoma. Jetra su gdjekada jako povećana, a i broj je ehinokoka često vrlo velik, koji mogu biti i do veličine glave. Plućna ehinokokoza uzrokuje otežčano disanje, kašalj, mršavljenje i dosta je slična plućnoj tuberkulozi. Ehinokoki u mozgu dovode do moždanih smetnja, na pr. do vrtičavosti (→ coenurosis kod domaćih životinja).

Diagnoza je težka, a pomažemo si i alergičkom reakcijom. Liečenja nema. Važnije su mjere oko suzbijanja, a jednake su kao i kod cenuroze (v.).

LIT.: Hutyra-Marek-Manninger, Spezielle Pathologie u. Therapie der Haustiere, VII. izd., Jena 1938.B. O.