EHINOKOK je ikrica pasje trakavice (Taenia echinococcus,→ trakavice), prozirnog mjehura s tekućim sadržajem (ehinokokova ili hidatidna tekućina). U tom obliku, naime kao ehinokokovu cistu ili hidatidu, nalazimo je u različnim organima kod čovjeka, koji boluje od ehinokokove bolesti (ehinokokoze). U svom razvitku taj nametnik ima razvojni ciklus, kako to vidimo i kod drugih nametnika, na pr. kod plazmodija malarije. On treba naime za svoj podpuni razvoj dvie vrste posrednika. Spolno zrela životinja živi kao sitna trakavica u tankom crievu psa, riedko kad u crievu mačke, a nađena je i kod nekih divljih životinja (vuk, lisica), ali u crievu čovjeka nije nađena nikad. Ta trakavica dugačka je tek oko 4—5 mm. Ona ima četiri članka. Samo se stražnji članak, kad sazrije, odkine i izlazi s izmetinama psa. Dug je 1—2 mm i ima nekoliko stotina jajašaca (500—800). Radi njegove sićušnosti ne vidimo ga na izmetinama psa, a obične trakavice, što ih vidimo, druge su bezazlene trakavice. Za dalji razvoj moraju ova jaja doći u drugu neku životinju, u međudomadara, među koje spada i čovjek.

Čovjek se zarazi ehinokokom većinom gutanjem jaja ehinokokove trakavice. Njuškom ih prenosi pas na ruku ili direktno na lice i usta čovjeka To se naročito dešava kod djece. Do infekcije može doći i drugim putem: jajašca dođu s izmetinama psa na travu, povrće, voće, mlieko i vodu pa užitkom te hrane u želudac čovjeka.

Lupina jajašca se u želudcu razpadne i otopi, zametci se oslobode, prodiru kroz stienku crieva u malene vene i onda putem krvi u kapilare jetara pa tu zapnu i počnu rasti. Jetra su organ, koji najčešće oboli od ehinokoka. Samo mali broj zametaka prolazi kroz kapilare jetara, ulazi u malene vene jetara i tako dolazi kroz desnu stranu srdca u pluća (10%). Zametci se napokon mogu protisnuti kroz kapilare pluća i tako dospjeti u veliki obtok krvi. Na taj način, t. j. arterijskim obtokom krvi, mogu doći gotovo u svaki organ i tamo se dalje razvijati.

Kako čovjek dobiva ehinokokozu izravno od psa ili neizravno sirovim povrćem, salatom, voćem ili vodom, okaljanim pasjim izmetinama, tako je dobivaju i neke domaće životinje (goveda, svinje, ovce, koze, konji, magarci), kad pasu onečišćenu travu ili piju onečišćenu vodu.

Čim ehinokokovi mjehuri dosegnu veličinu oraha, niču na njihovoj unutarnjoj površini pupoljci, koji sadržavaju glavice (scolices) ehinokokovih trakavica. Pojede li pas kod klanja tih domaćih životinja komad organa s »vodenim mjehurima«, u kojima ima takvih glavica, u njegovu se crievu razvije ehinokokova trakavica.

Ovo, što smo rekli, vriedi samo za hidatidni ehinokok (E. cysticus), koji se nažalost kod nas nalazi u mnogim krajevima. Ne vriedi u cjelini, nego samo djelomično, za drugu vrstu ehinokoka, naime za alveolarni ehinokok, koji dosad nije zapažen u našoj državi. Zaraženim krajevima treba smatrati Bosnu i Dalmaciju. Naime u tim se krajevima seljaci mnogo bave ovčarstvom. Klanje se obavlja na selu većinom bez nadzora, obično se odkidaju dielovi organa s »vodenim mjehurima« i bacaju psima, koji gladni izčekuju naokolo u velikom broju, jer svako stado ima barem po jednoga psa čuvara. Na taj se način psi neprestano inficiraju i dobivaju ehinokokovu trakavicu. Budući da naši seljaci žive u uzkoj zajednici s psima, oni se lako od njih inficiraju ehinokokovom bolešću.

Čim se embrij cističnog ehinokoka smjesti u bilo kojem organu, on se pretvara u okrugao ili ovalan mjehur (cista) izpunjen prozirnom tekućinom. Taj je mjehur izvana ovijen membranom od hitina, tako zvanom kutikulom, koja je lamelarnog sastava. Prislanjajući se uz kutikulu, prema unutrašnjosti ciste, nalazi se parenhimski sloj (zametni sloj). Taj parenhimski sloj izlučuje tekućinu ehinokoka, on stvara zametne čahure, koje opet stvaraju glavice ehinokokove trakavice (scolices), iz kojih se cističnom metamorfozom razviju ciste mladice. Stienke zametnih čahurica mogu puknuti ili se odtrgnuti na petlji, te na taj način nastaje tako zvani »piesak hidatida«, koji se sastoji od ostataka zametnih čahurica i slobodnih glavica ili glavica, koje se drže zajedno. Dévé je nabrojio u 1 litri hidatidne tekućine jedan do dva milijuna glavica. Iz ovog se velikog broja glavica vidi, kolika je opasnost raznošenja i inokulacije u slobodnu trbušnu šupljinu, ako ehinokok (jetara) pukne. Eksperimentom je naime dokazano, da se iz inokuliranog hidatidnog pieska (zametne čahurice i glavice) lako mogu izravno razviti ehinokokove ciste. Ta je činjenica od goleme važnosti za poznavanje biologije ehinokoka, a od praktične koristi prije svega za kirurga. Potrbušnica je na pr. vrlo prikladna za inokulaciju. Zato je potreban oprez, da se kod evakuacije na pr. ehinokoka jetara ne razlije hidatidna tekućina u trbušnu šupljinu. Diseminacijom hidatidnog pieska može se naime iz ovog primarnog ehinokoka razviti sekundarna ehinokokoza potrbušnice.

Ehinokok kod čovjeka raste vrlo polagano. Poznati su slučajevi, gdje je bolestnik nosio ehinokok 30—45 godina. Trajanje i brzina rasta kao i konačna veličina ehinokoka zavise od njegove lokalizacije i od različnih interkurentnih faktora. U većini slučajeva bolestnici se zaraze u ranom djetinjstvu, a često se prvi znakovi oboljenja pojave tek nakon 1—2 decenija.

Ehinokokova tekućina potječe iz krvi nosioca. Njena točka smrzavanja i sadržaj soli odgovaraju odprilike onima ljudske krvi. Ona je prozirna kao voda ili lagano žućkasto obojena, ima specifičnu težinu 1009—1015, većinom neutralnu reakciju, a kadkada reagira slabo kiselo ili alkalično, sadržava l,5% anorganskih soli, od toga polovicu kuhinjske soli. Osim toga sadržava grožđani slador, inozit i jantarnu kiselinu, no sva ta tri sastavna diela su nestalna.

Što se tiče sadržaja bjelančevine, većina je autora mišljenja, da se osjetljivim pokusima može u svakoj hidatidnoj tekućini dokazati prisutnost bjelančevine ili barem njenih razpadnih produkata. Radi se vrlo vjerojatno o specifičnoj bjelančevini samog parazita.I. Bt.