EGOCENTRIČNOST je, kako kaže sama rieč (od lat. ego »ja« i centrum »središte«), stav čovjeka, koji svoje »ja« drži u središtu pažnje, sa svojega gledišta sve promatra i prosuđuje, s obzirom na vlastitu ugodu ili korist, odnosno neugodu, štetu, sve mjeri, ukratko, sve proteže na se. E. je više nego zgoljna osnovna činjenica duševnoga postojanja, koja je značajna po tom, da su sviestna stanja data kao momenti jednoga »ja«, da pripadaju oblasti mojega nahođenja i učešća; što nije prošlo kroz tu oblast, što nije bilo meni prisutno, što se nije našlo u odnosu s mojim »ja«, to nije proživljeno, nije duševno provedeno. Sve duševno zbivanje vrši se u znaku »ja«; bez moje zauzetosti nema duševnoga života, iako odnos k mojemu »ja« nije svagda jednako naglašen i izražen. »Ja« je tako središte, prema kojemu smjera sav napon k sviesti, upravo reći, sva borba za dušu, za postojanje duševnim načinom, ono je i žarište, iz kojega se odrazuju sviestna stanja u svojoj osobitoj »biografskoj« povezanosti, po kojoj duševno biće ljudsko, znajući, što se s njim i u njem zbiva, u sadašnjem momentu obnavlja prošlost i uzima u obzir predvidljivu budućnost — »ja« je osnov nahođenja, da je biće kraj sve promjene stanja jedno isto (identično), »ja« je napokon formalni princip razgraničenja i razlikovanja mnogih bića međusobno kao i zaokruženja sviestnih funkcija u pojedinoj osobi (»persona«, prema lat. »per se«, zasebno), što se osjeća i zna nosiocem (»subjektom«) i svjedokom prisebne djelatnosti, u kojoj učestvujem »ja« sam (latinski se to kaže »ipse«, franc. moi-même, njem. ich selbst, što ne valja zamieniti sa značenjem jedino ja, lat. solus, franc. seul, njem. allein). Taj značaj sviestnih stanja, da pripadaju jednoj osobnoj vezi, što K. Thieme označuje kao »ipsizam«, psihički je korelat ujedinjavanju životnih procesa u jednoj organskoj cjelini — nagonu živih bića na samoodržanje odgovara u duševnom životu odnos funkcija na »ja« i sređivanje njihovo oko »ja«. Psihičko postojanje sastoji se u postizavanju i održavanju »mojski« obilježene djelatnosti, to znači živjeti kao sviestno biće znajući za se, čim još nije kazano, da živi samo za se. Kako se bitak sa sviešću provodi intenzivno, jer je odnos k »ja« dinamički, prirodno se u njem javlja težnja razviti duševnu snagu što obilnije i što snažnije, povesti je do samosviestna očitovanja s maksimalnom spontanošću (t. j. sposobnošću određivati se iz vlastite uviđavnosti i odluke) i tako postići što veći stupanj osobne nezavisnosti i slobode, a s težnjom k »mojski« kvalificiranom držanju u životu ujedno se nadaje primjeren interes za dobrobit i napredak vlastitoga bića, i potreban, a po tom i opravdan obzir na se, što se označuje kao ljubav prema samomu sebi (samoljublje, amor sui ipsius, Selbstliebe, filautija).

Ta dakle u bivstvu sviesti osnovana aktualno dinamička sređenost i zaokruženost doživljaja u jednoj osobnoj vezi pomjera se i prelazi u jednostrani, egocentrički nategnuti stav, u kojem odnos na »ja« postaje obzir samo na mene; zbivanje sa mnom i u meni, u kojem »ja« sam (ipse) učestvujem, i koje je meni znano upravo po mojem djelovanju i trpljenju, ne ograničuje se na stjecanje u meni kao nosiocu, već se steže na držanje, koje vodi računa samo o meni, a o drugima tek toliko, koliko obzir na mene dopušta — »ja« egocentrički privlači na sebe sve, što se u njegovu krugu nađe, i sve obraća na svoje svrhe. Onda osobna sviest (prisebnost, znanje za se) i samosviestno određivanje prelazi u samoživo nastupanje i sebično svojenje. Egocentričnost je izkrivljeni oblik »mojskoga« (u znaku »ja« provođena, po K. Thiemeu »ipsističkoga«) postojanja i kao takva je osnov egoizma, precjenjivanja samoga sebe, lične osjetljivosti i bolestne zaljubljenosti u se (autoerotizma). Iz egocentričkoga stava izvodi se i prielaz spoznajno-teorijskoga idealizma u solipsizam (v.).A. B-a.