ECHEGARAY, José de, * Madrid 19. IV. 1832, † Madrid 16. IX. 1916, španjolski dramatičar. Svršio je tehniku u Madridu te postao profesorom matematike. Bavio se politikom kao zastupnik i ministar u više navrata; osnovao je Španjolsku državnu banku. Poslije se povukao sasvim s političkog polja, pisao stručna djela iz fizike, više popularnog značaja. Svjetski je glas stekao kao dramatičar, zavladavši španjolskom pozornicom između 1874 i 1878, te je 1905 dobio Nobelovu nagradu. Drame su mu u stilu obnove klasične španjolske dramatike (Calderón) iztičući žestoke opreke na polju idejnih problema (O locura ó santitad, 1877; El Gran Galeoto, 1881; Conflicto entra deberes, 1882; Vida alegre e muerte triste, 1885; En el puño de espada, 1875; En el seno de la muerte, 1879). Čitava je ta idejna borba prikazana suviše abstraktno, bez izrazite radnje, koju naknađuje bujna retorika ili zapadanje u melodramatiku. Kasnije je pod dojmom Ibsena iznosio i psihopatoložke motive (El hijo de Don Juan, 1892; El loco Dios, 1900), a uz to je pisao i satiričke komedije (El poder de la impotencia, A fuerza de arrastrarse, Un critico incipiente).

LIT.: L. Antón de Olmet y A. Garcia Carraffa, E., Madrid 1912; H. de Curzon, Le Théâtre de J. E., Pariz 1912.Lj. M.