DU VAIR, Guillaume, * Pariz 7. III. 1556, † Tonneins 3. VIII. 1621, francuzki državnik, filozof i pisac. Postao je svećenik i zatim biskup u Lisieuxu. U isto vrieme svršio je pravo i 1584 postao viećnik kod parižkog parlamenta (suda), na kojem se mjestu iztakao političkom dalekovidnošću i hrabrošću. Pristaša umjerenih, koje su tada nazivali »političarima«, on je snažnom, odlučnom i sadržajnom rječitošću nastupao protiv političkog i vjerskog fanatizma i protiv duha nereda. Kao sudbeni delegat na zasjedanju skupštine Lige 1593 odlučno je pobijao španjolske spletke protiv Henrika IV. (Suasion de l’arrest pour la manutention de la loy salique). Pošto se uspeo do priestolja, kralj ga je nagradio imenovavši ga izvjestiteljem za molbenice (maître des requêtes) i povjerivši mu važne misije u Marseillu, gdje su vladali nemiri (Remonstrance aux habitans de Marseille), i kod englezke kraljice. Kasnije ga je imenovao predsjednikom provansalskog parlamenta (suda) u Aixu (1599), gdje je D. V. postao središtem družtva pjesnika i književnika. Za regencije bio je čuvar državnog pečata.

Kao pisac i moralist mnogo je pridonio ponovnom pridizanju francuzkog govorničtva koliko savjetima, što ih je sakupio u Traité de l’éloquence française et des raisons pourquoi elle est demeurée si basse (1595), toliko i primjerom, bilo u svojim govorima, bilo u prievodima starih govornika (Demosten, Eshin, Ciceron). Malherbe je tvrdio, da »nema u našem jeziku boljeg pisca, nego što je g. Du Vair«, a preko Malherba su njegove poduke vršile dubok utjecaj na klasičnu školu. Učenikova koncepcija pjesničtva predstavlja transpoziciju učiteljevih nazora o govorničtvu. Kao filozof pokretao je pitanja, kojima će se kasnije baviti i Pascal i Bossuet. Svoju filozofiju, nadahnutu stoicizmom, izložio je u tri glavne razprave: De la sainte philosophie (1588), De la philosophie morale des Stoïques (1592) i osobito De la constance et consolation ès calamités publiques (1593), u kojoj njegovo poznavanje ljudi i događaja oživljuje naučavanje.

BIBL.: Njegova su djela nekoliko puta sabrana (Oeuvres, Rouen 1612, Köln 1617, Pariz 1642). Postoje i moderna izdanja: Traité de l’Eloquence française, krit. izdanje R. Radouanta, Pariz 1908; Actions et traictez oratoires, krit. izd. R. Radouanta, Pariz 1911; De la constance ..., izd. J. Flach i F. Funck-Brentano, Pariz 1915; Le Manuel d’Epictète suivi des réponses à l’empereur et translaté en langue française par G. du V., Pariz 1921.

LIT.: Sapey, Essai sur la vie et les oeuvres de G. d. V. (1847); G. Reynaud, G. d. V., premier président du Parlement de Provence (1873); R. Radouant, G. d. V., l’homme et l’orateur jusqu’à la fin des troubles de la Ligue (1556—96), 1907; L. Zanta, La renaissance du stoïcisme au XVIe siècle (1914); V. Giraud, Ecrivains et soldats (1921).J. D-e.