DUMAS, 1. Alexandre (otac), pravim imenom Davy de la Pailleterie, * Villers-Cotterets 24. VII. 1802, † Puis (kraj Dieppea) 5. XII. 1870, francuzki romanopisac i dramatičar. Njegov otac, general Alexandre (rođen na San Domingu 1762 od majke Crnice), uzeo je nadimak Dumas kao mladi častnik, a umro je, kad su mu sinu bile četiri godine. Ovaj je kao sirotče dobio nepodpunu izobrazbu i morao rano zasluživati sebi kruh. Bio je najprije odvjetnički perovođa u rodnom mjestu pa u Crépy-sur-Oise, a 1823 dobio je službu kao odpremnik u kancelariji vojvode od Orléansa, gdje je našao dovoljno dokolice za svoje prve književne radove u pjesničtvu (Elégie sur la mort du général Foy, 1825, ditiramb Canaris, 1826) i u kazalištu. Pošto je surađivao na dva vaudevillea (La chasse à l’amour, 1825; La noce et l’enterrement, 1826), dobio je odvažnosti, da obrađuje ozbiljne predmete (Christine, 1828, prikazivana tek 1830), te je konačno izvojštio majstorski uspjeh dramom Henri III et sa cour (pet činova u prozi, premiera 11. II. 1829). Oduševljeno primljena od obćinstva ta je snažna, spretno i s mnogo smisla za dramski pokret vođena drama, unatoč slabostima i osrednjostima stila, obilježila događaj u poviesti romantičkog kazališta. Sliedilo je prikazivanje Christine pod naslovom Stockholm, Fontainebleau et Rome, a uspjeh nije bio manji.

D. je sudjelovao u revoluciji 1830, izvršio jednu političku misiju u Vandeji, bio izabran kapetanom narodne garde, a nakon te međuigre borbenog političara vratio se kazalištu s Anthonyjem (1831), dramom o modernu predmetu, u kojoj je obradio svoju ljubav prema Melaniji Waldor. Nakon sjajnih početnih uspjeha komad bude prijavljen zbog nećudorednosti i zabranjen. Odsada kroz 12 godina D. vlada svim parižkim pozornicama. Od obilne proizvodnje toga razdoblja treba spomenuti Charles VII chez ses grands vassaux (1831), La Tour de Nesle (1832, u suradnji s Gaillardetom), jedan od triumfa pučkog igrokaza, gdje su sve književne majstorije upotrebljene nenadmašivom vještinom, Kean (1836), Mademoiselle de Belle-Isle (1839), koja se održala na repertoaru, Les Demoiselles de Saint-Cyr (1843) i t. d.

U isto je vrieme od 1883 objelodanjivao blještave Impressions de voyage, u kojima su mašta, duhovitost, živahnost i pokretnost jače od točnosti (Excursions sur le Rhin, 1841, Une année à Florence, 1840, Nouvelles impressions de voyage, 1841, Le Corricolo, 1843, De Paris à Cadix, 1848, Le Véloce ou Tanger, Alger et Tunis, 1848) i t. d.

Nakon prvih pokušaja s kratkim novelama počeo je pisati romane, s kojima je doskora stekao bezbrojne čitaoce: Le capitaine Pamphile, 1893, Le chevalier d’Harmental, 1842 (kojim je započeo svoju dugu i plodnu suradnju s Auguste Maquetom), Les Trois Mousquetaires, 1844, najsjajniji uspjeh njegova romansierskog stvaranja, Le Comte de Monte-Christo, 1845—46, La reine Margot, 1845, Vingt ans après (nastavak »Triju mušketira«), 1845, Le chevalier de Maison-Rouge, 1845—46, La Dame de Monsoreau, 1846, Le Vicomte de Bragelonne ou Dix ans plus tard (nastavak »Triju mušketira« i romana »Dvadeset godina kasnije«), 1848—50, La Tulipe noire, 1850, Ange Pitou, 1851, La Comtesse de Charny, 1852—55, Les Mohicans de Paris, 1854— 1855, Les Compagnons de Jéhu, 1857, i t. d.

U većini tih romana D. je tobože uzkrisivao francuzku poviest, i riedko je tko bolje u čitaoca pobudio iluziju, da pristupa u blizinu i intimni život historijskih ličnosti, tako da su se neki konvencionalni značajevi (Richelieu i Luj XIII ocrtani prema romantičarskom uobičajenom shvaćanju, koje međutim nije D-ov izum) nametnuli širokoj publici na štetu stroge poviestne istine. No atmosfera nekih razdoblja kao i velik broj sporednih osoba ocrtani su ipak nekom točnošću, koja za roman dostaje. Premda se služio brojnim suradnicima, svi ti romani nose neosporno D-ov pečat: umieće konstrukcije, pokret, žustrina i spretnost dialoga, sve je to svakako njegovo, makar grubi posao i bio tuđ. Žurba u proizvodnji, težnja za širokim uspjehom i neizbježiva zanemarenost stila udaljili su ga na žalost od književne umjetnosti, no među piscima, koje prezirno nazivaju pučkima, D. ostaje najveći zbog svoga neizporedivog dara da stvara živa bića. Ovu je veličinu definirao Michelet, kad mu je pisao: »Vi ste jedna od prirodnih sila.«

BIBL.: Većina D-ovih djela doživjela je bezbrojna izdanja. Njegova Oeuvres complètes bila su nekoliko puta sabrana: Michel Levy izdao je 301 sv. u 16º, Le Vasseur 60 sv. u 4º, Louis Conard 35 sv. u 8º, koji su izašli od 1922 dalje.

PRIEVODI NA HRVATSKI: a) Kazalište: Gospodjice od Saint-Cyra, prev. Vladislav Vežić (Vienac francezkoga, talijanskoga i španjolskoga zabavnoga knjižestva I., 1852; Athos, Portos i d’Artagnan, ili kraljičini mušketiri, preradba A. Theobalda, prev. Špiro Domitrović Kotoranin, 1864; Grof Monte-Cristo, prerad. Thérese Megerle, prev. Ivan Zagrović, 1864; Katarina Howard, prev. Franjo Ciraki, 1872; Kean, prev. K. Hristić, 1874. — b) Romani: Iz zapisnika staroga kapetana, Glasonoša 1865; Tisuću i jedno strašilo, Narodne novine 1870; Grof Monte-Christo, pr. A. Harambašić, 1896—97; Ljubavni ro man, pr. I. K., Dom i Svijet 1899, Hrvatska biblioteka (205—206), Zagreb 1907; Mrtvačka ruka, Dom i Svijet 1909 (u knjizi s. a.); Posljednji dani kraljice Marie-Antoinette, Dom i Svijet 1909; Ženski rat, Zagreb 1918; Dvadeset godina poslije, pr. Tenjac, Zagreb 1919; Kraljičin gjerdan, 2 sv., Zagreb 1920; Lady Hamilton, Zagreb 1922; Grof Cagliostro, Zagreb 1922; La Dame de Monsoreau, pr. M. L., Zagreb 1923, Dvorski luđak, Zagreb 1923; Fernanda, Zagreb s. a.; Krvava pariška svadba, Zagreb s. a.; Četrdeset i pet, Zagreb s. a.; Tri Mušketira, pr. M. Lovrenčević, Zagreb s. a. — c) Putopisi: Put po Kavkazu, pr. A. Harambašić, 2 sv., Zagreb 1888. Stanovit broj različnih odlomaka preveden je u novinama i smotrama.

LIT.: J Janin, A. D., Pariz 1871; Sainte-Beuve, Premiers Lundis, 1874; Blaize de Bury, A. D., sa vie, son temps, son oeuvre, 1885; Ch. Glinel A. D. et son oeuvre, Reims 1884; H. Parigot, Le drame d’A. D., Pariz 1898. A. D. père, 1901; J. Lucas-Dubreton, La vie d’A. D. père, 1928; H d’Alméras, A. D. et »Les trois mousquetaires«, 1929. O suradnicima i plagiatima D-a: E. de Mirecourt, Fabrique de romans, Maison A. D. et Cie, Pariz 1845; A. D., dévoilé par le marquis de la Pailleterie, marchand de lignes, Pariz 1847; Ch. Samaran, D’Artagnan, capitaine des mousquetaires du roi, Pariz 1912; G. Lenotre, Le vrai chevalier de Maison Rouge, Pariz 1894.J. D-e.

2. Alexandre (sin), * Pariz 27.VII. 1824, † Marly-le-roi 27. XI. 1895, francuzki dramatičar i romanopisac, sin prijašnjega. G. 1841 objelodanio je prve stihove, nanovo tiskane u zbirci, koja je najprije nosila naslov Préface de la vie, a kasniie Péchés de jeunesse. Okušao se u romanu, kojih je od 1846 objelodanio niz: Aventures de quatre femmes et d’un perroquet, 1846—47, Césarine, 1848, Le docteur Servans, 1848—49, Antonine, 1849. Pisao je i poviestne romane u nastavcima, od kojih je samo Tristan le Roux (1850) ponovno izašao u knjizi. Na tom je području pokazao nadarenost, ali bez snažno izrađene osobnosti. Podpuno se očitovao jedino u svojim studijama družtvenih običaja: La Dame aux camélias, 1848, Diane de Lys, 1851, La Dame aux perles, 1853, koje se odigravaju sve u sredini, koju je on nazvao »polusviet«. Ma da se imao boriti protiv živoga protivljenja cenzure, on je 1852 dao prikazivati svoju obradbu »Gospođe s kamelijama«, koja je obilježila početak njegove slavodobitne dramske kariere, gotovo uviek sretne, uzprkos razpravi i odporu, što su ih izazvali osjetljivi suvremeni problemi, koje je odvažno iznosio na pozornicu. Redom je napisao Le Demi-monde, 1855, La Question d’argent, 1857, Le Fils naturel, 1858, Un Père prodigue, 1859, L’Ami des femmes, 1864, Les Idées de Mme Aubray, 1867, Une visite de noces, 1871, La Princesse Georges, 1871, La Femme de Claude, 1873, Monsieur Alphonse, 1873, L’Etrangère, 1876, La Princesse de Bagdad, 1881, Denise, 1885, Francillon, 1887.

Surađivao je u različnim komadima, gotovo redovno obradbama, kao što su Le Marquis de Villemer, 1864, ili preradbama kao Héloise Paranquet, prema zamišljaju Durantina (1866), no taj dio njegova rada nije mnogo vriedan. G. 1866 vratio se pisanju romana s L’Affaire Clémenceau, u kome je branio pravo prevarenog muža, da sam osveti svoju čast. Napisao je i brošure o aktualnim pitanjima, među ostalima: Lettres sur les choses du jour, 1871—72, L’Homme-femme, 1872, La Question du divorce, 1880, La Recherche de la paternité, 1883, i t. d. U Francuzku akademiju primljen je 1874.

Njegova vrlo sigurna kazalištna tehnika i vještina u smionosti i duhovitosti učinili su, da su na pozornici prihvaćeni od obćinstva — koje ih je u zbilji gotovo redovno odbijalo — nazori i osnove o družtvenim reformama u pogledu često veoma osjetljivih pitanja: iztraživanje očinstva, razstava braka, zavađanje, priležničtvo, preljub, svoditeljstvo. U današnje vrieme, kad je nestalo one zanimljivosti, koju je pobuđivao skandal, što su ga ti komadi izazivali, postali smo osjetljiviji, nego što su bili suvremenici prema onome, što ima odviše abstraktno i shematično u nekim osobama, koje nastupaju kao branitelji ili nosioci reforme više nego kao uistinu dramatski likovi, kao i prema izvještačenosti u vođenju radnje i konvencionalnosti u najrječitijim govorima ili u najduhovitijim naglim odgovorima u D-ovim komadima. Uza sve to oni se još uviek dosta često prikazuju.

PRIEVODI NA HRVATSKI: Kazalište: Gospođa s kamelijama, pr. Špiro Domitrović Kotoranin, 1863; Dva oca (Le Filleul de Pompignae), pr. Lj. Vukotinović, 1871; Ideje gospodje Aubray, pr. I. Zagrović, 1871; Diana de Lys, pr. Stjepan Krajnčić, 1873; Gospodin Alphonse, pr. Ivan Zagrović, 1875; Tudjinka, pr. Slavoj Marik, 1879; Bagdadska Kraljevna, pr. I. Stipac, 1883; Denisa, pr. Pero Gavranović, Zagreb 1885, pr. Milan Gjorgjević, ,Mostar 1897; Francillon, pr. Ivan Švrljuga, 1887; Žena Klaudijeva, pr. Milan Tucić, 1891; Rasipan otac, pr. Franjo Šuler, 1892; Afera Clémenceau, pr. Milka Pogačić, 1892; Polusviet, pr. Aleksandar Herceg, 1893; Prijatelj žena, pr. Petar Kreković, 1896. — b) Romani: Antonia, prev. T. Hoffmann, Narodne novine 1870; Gospodja s kamelijama, prev. Marko Car, Dubrovnik 1883, Hrvatska biblioteka, Zagreb 1910 (anonim.), Zagreb 1919 (anonim.).

LIT.: J. Claretie, A. D. fils, Pariz 1883; P. Bourget, Essais de psychologie contemporaine, Pariz 1883; F. Moreau, Le code civil et le théâtre contemporain: M. D. fils, 1887; G. Soreau, La vie de la Dame aux Camélias, 1898; M. N. Carlos, Les idées sociales dans le théâtre d’A. D. fils, 1912; E. Seilliè, La morale de D. fils, 1921; H. Lyonnet, »La Dame aux Camélias« de D. fils (u zbirci »Les grands événements littéraires«), Pariz 1930.J. D-e.

Manje je poznat kao gastronomski pisac. U ožujku 1870 predao je svojem nakladniku rukopis knjige Grand Dictionnaire de Cuisine. Radi tadašnjih ratnih prilika izašlo je to djelo istom 1873. D. je često u šali govorio: »Hoću da pet stotina svezaka svojih književnih djela završim jednom kuharskom knjigom.« A tako je i bilo! Knjiga sadržava doista upute za priredbu najrazličitijih dobrih i dietnih jela. Najvećim dielom pisano je djelo zabavnim feljtonističkim stilom uz historijske, dietne i gastronomske primjetbe. Taj veliki romanopisac bavio se i praktički kuharskom vještinom te bi sam često za sebe i za svoje prijatelje priređivao jela.E. M.

3. Jean-Baptiste, * Alais (dép. Gard) 15. VII. 1800, † Cannes 11. IV. 1884, francuzki kemičar. Neobično plodan i sretan životni put počeo je D. kao ljekarnički pomoćnik u Ženevi (1816). Tu se u suradnji s Prévostom bavio fizioložkom kemijom, a s liečnikom Coindetom preporučio je prvi upotrebu jodnih preparata za liečenje gušavosti. G. 1823 preseli se u Pariz, gdje ostaje do konca života i zauzima mnoga uvažena mjesta: na Sorbonni nasljeđuje Gay-Lussaca, profesor je kemije na École de medicine (1827), profesor na École polytechnique (1835), član zakonodavne skupštine (1849), ministar trgovine i poljoprivrede (1850—51), predsjednik gradskog vieća u Parizu, a u Drugom carstvu zauzimao je ugledno mjesto senatora.

Sredinom prošlog stoljeća D. je jedan od najvećih kemičara. Bavio se gotovo svim područjima tadašnje kemije. Osobito su plodna njegova mnogobrojna iztraživanja u organskoj i fizioložkoj kemiji. Tu je D. našao odličnu metodu za određivanje dušika u organskim spojevima. Pokazao je, da se atom vodika u njima može zamieniti kojim halogenim elementom, te je, nasuprot dualističkoj teoriji Berzeliusa o elektropozitivnim i elektronegativnim elementima, postavio svoju teoriju kemijskih spojeva (1839).

»Kemijski spojevi mogu se uzporediti s planetarnim sustavom, u kojem se atomi drže na okupu vezom kemijskog afiniteta. Oni mogu biti više ili manje brojni, jednostavni ili sastavljeni. U konstituciji tiela imaju istu ulogu kao Mars ili Venera u našem planetarnom sistemu, ili oni sastavljeni kao naša Zemlja sa svojim Mjesecom ili Jupiter sa svojim trabantima.«

Ovaj nazor vodio je u organskoj kemiji preko teorije tipova do nauke o strukturi i konačno sasvim iztisnuo gledište Berzeliusa. Radovi D-ovi doveli su do pojma homologije u org. kemiji.

Među važnije radove D-a ide poznata metoda za određivanje gustoće para i mnoga ponovna određivanja atomnih težina (od 1827 do 1858). Kao predsjednik gradskog vieća ima velike zasluge za obskrbu Pariza vodom, uklanjanje odpadnih voda i razsvjetljenje ulica.

Glavna su mu djela: Traité de chimie appliquée aux arts (1828—48, u 8 sv.), Leçons sur la philosophie chimique (1836) te Essai de statique chimique des êtres organisées (1841, u zajednici s Boussingaultom).H. I.

4. Matthieu, grof, * Montpellier 23. XI. 1753, † Pariz 16. X. 1837, francuzki general. Borio se u Sjevernoj Americi protiv Engleza pod Rochambeauom, organizirao je 1789 parižku nacionalnu gardu, bio je član zakonodavne nacionalne skupštine 1791, a zatim je pobjegao u inozemstvo, postao 1795 član »Vieća starih«, 1806 ratni ministar u Napulju, 1812 generalni intendant vojske, 1830 zapovjednik nacionalne garde i pair. Napisao je: Précis des événements militaires, ou essai historique sur les campagnes de 1799 à 1814, u 19 svezaka.Sl. P ć.