DOKETI (od δοϰεῖν »pričinjati se«), krivovjerci, koji su učili, da je zemaljski Kristov život, osobito njegovo trpljenje i smrt, bio samo čisto priviđanje. Oni nisu sačinjavali zasebnu sektu, nego su bili razsijani po različitim gnostičkim sljedbama. Polazno im je stajalište bilo, da je materija u sebi nešto zlo, te stoga da nije mogla doći u vezu s Božjim Sinom. Pod konac 2. st. bila su četiri oblika ove zablude: a) Čovjek Isus bio je samo prolazno, od krštenja do pred razpinjanje, stan Kristov; b) Krist je imao samo prividno tielo (Markion, Bazilid); c) Krist je posjedovao vidljivo tielo, ali ga nije uzeo iz Djevice, nego ga je sa sobom donio s neba, a kroz Djevicu je prošlo kao kroz kanal; d) razpet nije bio Krist, nego Simon Cirenac, kome je Krist dao svoje obličje. D. su uz judaizam najstarije krivovjerje. Njih spominje već sv. Pavao (Kol. 1. 19 sl.; 2, 9; Tim. 2, 5) i sv. Ivan (Iv. 1, 14; 19, 35). Vođe doketizma bili su Simon vračar, Kerint, Saturnin, Bazilid, Valentin, Markion, Manes. Doketizam uči i druge bludnje. Tako poriče utjelovljenje i odkupljenje, stvaranje vidljivog svieta uzkrsnuće tiela, sakramente kao vidljiva sredstva milosti, dopustivost ženitbe i t. d. Doketizam su pobijali napose Irenej (Adver. haer.), Tertulian (Adv. Marc; Adv. Valent., De carne Christi), Augustin (De haer., Contra Faustum), Epifamije (Haer. 21—33) i Teodoret (Haer. fab. 5, 11-14).

LIT.: A. Wurm, Die Irrlehrer im 1. Johannesbrief, 1903; W. Bousset, Die Hauptprobleme der Gnosis, 1907; Dict. Théol. Cath. VI.St. B.