DELCASSÉ, Théophile, * Pamiers (Ariège) 1. III. 1852, † Nica 21. II. 1923, francuski političar. Kao novinar i Gambettin pristaša surađivao je isprva u République française, ponajviše na polju vanjske politike. G. 1889—1919 član je parlamenta kao radikalno-socijalistički zastupnik, 1894—5 ministar kolonija u drugom kabinetu Ch. Dupuya, 1898—1905 ministar vanjskih poslova u Buissonovoj vladi, zatim u trećem kabinetu Dupuya i u kabinetima Waldeck-Rousseaua, Combesa i Rouviera, dakle duže nego ikoji njegov prethodnik poslije 1848, pa je tako mogao provesti svoje osnove, od kojih je glavna bila savez s Engleskom. Konvencijom o razgraničenju francusko-engleskih interesa u području Nigera (21. III. 1899) uspio je upotpuniti rješenje spora, koji je bio izbio zbog francuskog širenja prema Nilu, a napetost između Francuske i Engleske uspio je pretvoriti u njihov »srdačni sporazum« (→ entente cordiale), kojemu je bio udaren temelj kolonijalnim ugovorom o Maroku i Egiptu 8. IV. 1904. Ugovori s Italijom od 14.—16. XII. 1900 i 1. XI. 1902 utvrdiše, da Francuska nema interesa za pitanja Tripolitanije, ni Italija za pitanja Maroka; tako je Francuska neutralizirala držanje Italije, koja bijaše saveznik Njemačke i Austro-Ugarske. Politika saveza s Rusijom često se morala boriti s velikim teškoćama zbog napetosti između Rusije i Japana, saveznika Engleske. D. je uspostavio prijateljske veze i sa Španjolskom posredujući između nje i USA 1899 i sklopivši s njome ugovore o zapadnoj Africi 1900 i o Maroku 1904. Sve je to izazvalo u Njemačkoj dojam, da se radi o njezinu zaokruživanju; zaoštrenost je postigla vrhunac poslije posjeta Vilima II. maročkom sultanu (31. III. 1905). D-ovu politiku nije podupirao ni predsjednik ministarskog vijeća Rouvier, a ni ostali članovi kabineta. D. je zbog toga 6. VI. 1905 odstupio, nakon čega je napetost prema Njemačkoj popustila. Svojim govorom o mornarici 1909 D. je doveo do pada kabinet Clémenceaua. Kao ministar mornarice 1911 do 1913 pokazao je znatnu organizatornu sposobnost. G. 1913—14 primio je na nagovor Brianda poklisarstvo u Petrogradu, da poradi na učvršćenju rusko-francuskog saveza. Kao ministar vanjskih poslova u kabinetu Vivianija 20. VIII. 1914—30. X. 1915 nastojao je skloniti Italiju na intervenciju u prvom svjetskom ratu te je u travnju 1915 odobrio londonski ugovor s rimskom vladom. Odstupio je nezadovoljan stvaranjem fronte u Solunu.

LIT.: Documents diplomatiques français 1871—1914 (Ministère des affaires étrangères. Commission de publication des documents relatifs aux origines de la Guerre de 1914), serija 2 i 3, Pariz 1929 i d.; B. von Bülow, Denkwürdigkeiten, 4 sv., Berlin 1930—1. — E. Lémonon, L’Europe et la politique britannique, Pariz 1912; F. Mourenza Montero, La alianza franco-española, Madrid 1914; H. Hauser, Histoire diplomatique de l’Europe (Manuel de Politique européenne), 2 sv., Pariz 1929; G. Reynald, La diplomatie française: l’oeuvre de M. D., Pariz 1915; G. Ambrosini, L’Italia nel Mediterráneo, Foligno 1927; E. Berger, Die grosse Politik Delcassés, Frankreichs Kampf um die Vorherrschaft in Europa, Essen 1939.J. N.