DEIZAM (prema lat. Deus, »Bog«) mogao bi po podrijetlu riječi značiti isto što teizam (prema grč. ϑεός »Bog«). Međutim historijski je izraz uveden u značenju nekog sustava, koji se protivi teizmu. Tako su deizam i teizam danas oprečni pojmovi. Izraz »deist« uveden je od t. zv. slobodnih mislilaca, koji su doduše priznavali opstojnost Božju, ali su bili uvjereni, da je svijet sasvim prepušten sebi te da Bog dalje ne vodi brigu ni o čovjeku ni o ostalim stvorovima (→ Providnost). Izraz »teist« i »teizam« odnosi se na priznavanje osobnog Boga, koji se brine za sve stvorove, naročito za čovjeka kao razumno stvorenje.

Začetnikom deizma smatra se engleski filozof Herbert of Cherbury (1581—1648). Njegovo je shvaćanje religije i Boga racionalističko: u stvarima religije samo je razum nadležan da sudi. Time je bio utemeljen sustav neke opće, naravne ili razumske religije, koja uzima iz svih konkretnih vjerskih konfesija ono i samo ono, što se može razumom opravdati i dokazati; u tom bi se sastojala prava religija. U načelu se dakle zabacuje objava (v.). Engleski deisti, koji osim toga stoje pod utjecajem Lockeove filozofije, na taj način »slobodno« raspravljaju o svim vjerama. Zato se onda i nazivaju »slobodnim misliocima«. Među njima se ističu J. Toland (prvo deist, poslije panteist), A. Collins, M. Tindal, C. Allen, T. Paine, V. Bolingbroke. Kao deisti poznati su još mnogi drugi »slobodni mislioci« (naročito u 18. st.): na pr. C. of Shaftesbury, F. M. Voltaire, J. J. Rousseau, H. S. Reimarus, G. E. Lessing i drugi.

Značenje pojma d. ostalo je dosta neodređeno. Već M. Clarke (1744) spominje trostruko značenje riječi: 1. Deisti su neki mislioci, koji brane opstojnost Boga kao vječnoga, beskonačnog, neovisnog i umnog bića, ali ujedno naučavaju, da se to biće ne miješa u pitanje upravljanja svijetom. 2. Drugi se nazivaju deistima, koliko niječu svaku razliku između ćudorednog dobra i zla, ma da inače brane i opstojnost Božju i Providnost. Po njihovu je shvaćanju razlikovanje između ćudorednog dobra i zla čisto »ljudska institucija«. 3. Treća vrst deista ima sasvim ispravne nazore o opstojnosti Božjoj, o Providnosti i o Božjim svojstvima, ali ipak krivo naučava, da čovjeka smrću sasvim nestaje (niječu besmrtnost duše). Clarke ističe, da svaki d. vodi do ateizma.

Kant opisuje d. u opreci prema teizmu kao sustav, po kojem razum može doduše spoznati opstojnost nekog prabića, samo što je pojam toga prabića čisto transcendentalnog značaja, to će reći pojam, za koji znamo samo toliko, da je realan (objektivan), dok mu ne možemo dalje odrediti sadržaj. Deist prema tome može samo znati, da je svijet ovisan o nekom prabiću kao o svom uzroku (Weltursache), ali ne može znati, da li je taj uzrok djelovao nužno ili slobodno. Po teistu je taj uzrok slobodno djelovao (Welturheber, Bog je osobni autor svijeta).

LIT.: M. Clarke, Traités de l’existence et des attributs de Dieu: des devoirs de la religion naturelle, et de la vérité de la religion chrétienne. Traduits de l’Anglois par M. Ricotier I., 1744; E. Boehmer, De Pantheismi nominis origine et usu et notione, Halae Saxonum 1851; H. O. Wilde, Der Gottesgedanke in der englischen Literatur. Das Problem der Entwicklung von puritanischer zu romantischer Literatur, Breslau und Oppeln 1930; J. Sperl, Der Theismus als Optimismus des Dennoch. Eine systematische Auseinandersetzung mit dem Deismus und Pantheismus (Idealismus) auf hist. Grundlage, Leipzig 1930.V. K-h.