DARET FRIŽANIN (Δάρης), svećenik Hefestov u Troji. Njega i sinove mu Fegeja i Ideja spominje Homer, II. V. 9 i d. Ptolemej Hen, koji je prema Suidi živio u 2. polovini 1. st. pos. Kr., kaže, da je D. već prije Homera napisao jednu Ilijadu. Elijan (Var. hist. XI. 2) zove tu Ilijadu frigijskom i kaže, da je u njegovo doba (početkom 3. st. pos. Kr.) još bila sačuvana. U 6. st. bila je veoma rasprostranjena pod D-ovim imenom Historia Daretis Phrygii de excidio Troiae. U predgovoru pisac (navodno Kornelije Nepot) posvećuje svoje djelo Salustiju Krispu i kaže, da je djelo prevedeno s grčkog izvornika, koji se našao u Ateni.

D. je uz Diktisa (v.) jedan od glavnih izvora za brojne sredovječne obradbe trojanske priče. Njime se poslužio Benoit de Sainte-More u svom Roman de Troie, što ga je na toskanski preveo Binduccio dello Scelto i koji je možda poslužio Guidu delle Colonne za njegovu Historia destructionis Troiae. D-om su se poslužili Konrad iz Würzburga i Herbort iz Fritzlara za njem. obradbe iste građe.

Sačuvali su se i mnogi rukopisi, od kojih će najstariji biti valjda Parisinus 7906 iz 9. st.

LIT.: A. Joly, Benoit de Sainte-More et la Roman de Troie ou les métamorphoses d’Homère et de l’épopée greco-latine au moyen âge, Pariz 1870 i d.; G. Körting, Dictys und Dares, ein Beitrag zur Geschichte der Troiasage in ihrem Übergang aus der Antike in die romantische Form, Halle 1874; C. Gorra, Testi inediti di storia troiana, Turin 1887.Z. D.