DAJNKO, Petar, * Sv. Petar kod Radgone 23. IV. 1787, † Velika Nedjelja 22. II. 1873, slovenski filolog i pisac. Gimnaziju je svršio u Mariboru, a filozofiju i teologiju u Grazu. Službovao je po južnoj Štajerskoj kao kapelan i župnik, a 1871 postao je i začasni kanonik. Zarana se počeo zanimati za književnost i nastojao je u književnost uvesti južnoštajerski dijalekat, koji se govorio između Mure i Drave. Njegova je namjera bila opskrbiti Slovence, koji žive u tom kraju, knjigama, što su im po njegovu mnijenju bile prijeko potrebne. Pisane su bile bohoričicom (v.). Tako su nastale knjige: Začetek vüčenja Slavenskega po nedelah, knižica soseb naročena dorašenim in vsem, keri predaleč so od šole farne, ino se v kratkem brati, ino dosta potrebnega navüčiti hčeju, Graz 1816; Svetega pisma zgodbe iz starega zakona, Graz 1821; Evangeliomi na vse nedele ino svetke zkos leto..., Graz 1817 i dr. G. 1824 izišla je njegova gramatika slovenskoga jezika Lehrbuch der Windischen Sprache. Ein Versuch zur gründlichen Erlernung derselben für Deutsche, zur volkommeneren Kenntniss für Slowenen. U toj gramatici uvodi on mjesto znakova bohoričice nove znakove za c, s, z, i za nj, ž, š, šč te za posebni istočnoštajerski ü. Bio je tvrdo uvjeren, da će njegov pravopis (dajnčica) prihvatiti i Slovenci izvan Štajerske, a možda i drugi Slaveni. Pošto je za svoj pravopis predobio vladine krugove, izdao je u 7 godina (1824—31) brojne knjige za puk i za svećenstvo (među njima Posvetne pesmi med slovenskim narodom na Štajerskem, 1827).

Dajnčicu su prihvatili mnogi (Rižner, Šerf, D. Veršič, A. Lah), a povoljno su se o njoj izrazili A. Župančič, Kopitar, Sonnleithner (»zaista vrlo uspjelo«) i sam Dobrovský («dobro napravljeno«). Tako je bilo za D-a sve u najboljem redu do 18. VIII. 1838, kad je štajerski gubernij zabranio daljnje tiskanje školskih knjiga dajnčicom.

D. je bio povrijeđen i povukao se u pozadinu. Poslije poraza njegova pravopisa omrznula mu je sva »kranjska« književnost. On se počinje priklanjati ilirizmu. Za svojih posjeta po Štajeru došao je do D-a, koji je bio dekan u Vel. Nedelji, Stanko Vraz, a bio je gost kod njega i Rus Sreznevski, koji je od D-a dobio preporučno pismo za Gaja i Vraza. D. je prihvatio pravopis ilirski, ali nije prihvatio jezik. On sam piše Gaju 8. I. 1842, da je »krajnji čas, da se sva slavenska narječja late književnosti ozbiljnije nego su to učinila dosada«, a književnost nije moguće ostvariti u jeziku, koji ne bi bio bliz seljačkom puku. Zato je zadržao svoje istočnoštajersko narječje.

Mnogi su ga napadali zbog njegove školske politike On je držao da su slovenske pučke škole priprava za treći razred njemačkih normalka i za njemačku vojničku službu t.e se slagao s time, da je u pučkoj školi potrebno osim slovenskoga jezika učiti i njemački. Zato su mu prigovarali, da je pristao uz narodne protivnike. Ti su prigovori ojačali 1848. D. je bio načelni protivnik svake revolucije, pa se zato udaljio od rodoljubnih Slovenaca i približio konzervativnim Nijemcima.

LIT.: I. Grafenauer, Kratka zgodovina slovenskega slovstva, Ljubljana 1919; F. Kidrič u Slov. biograf. leksikonu, Ljubljana 1925; F. Petre, Poizkus Ilirizma pri Slovencih, Ljubljana 1939.Z. D.

Dajnčica je jedan od slovenskih pravopisa u doba filološke romantike kod Slovenaca. Kopitarova zamisao, da treba Trubarov, odnosno Bohoričev pravopis iz 16. st. popuniti s 9 novih jednostavnih pismena, koja bi zamijenila po njemačkom uzoru sastavljene znakove za jednostavne glasove, navela je 1824 i Petra Dajnka, da za svoje književne svrhe, a za glasove istočno-štajerskog slovenskog narječja uvede 8 novih, odnosno u novom značenju upotrijebljenih, i to:

Tim je pravopisom napisao Dajnko i njegovi suradnici 22 nabožne i poučne knjige i knjižice, koje su zašle u narod u nekih 50.000 istisaka.A. S-k.