ČLAN (prijevod lat. gramatičkog naziva articulus, kojim se opet prevodi grč. gramatički naziv arthron) označuje u gramatici različnih jezika nenaglašenu riječ, kojom se izričito veli, da je pojmovni sadržaj imenice nazočan u duhu govornika ili slušaoca, da mu je poznat ili pobliže određen, da ga on gleda, da je gramatički određen drugom dopunom ili da se ima uzeti u smislu općeg opsega vrste, što je označuje imenica. To je određeni ili determinativni član. Obratna vrsta člana je neodređeni ili indeterminativni član, koji izričito kaže, da pojam imenice nije pobliže poznat ili određen govorniku ili slušaocu.

Po postanju određeni je član pokazna zamjenica za treće lice u nenaglašenom obliku, a neodređeni je brojni pridjev jedan. Franc. le père = njem. der Vater = grč. ὁ πατήρ znači upravo »onaj otac, koga vidim ili znam«, a fr. un roi = njem. ein König »jedan (= neki) kralj, koga ne vidim ili ne znam«. Tal. chiudi la porta = franc, ferme la porte = njem. mache die Tür zu znači skraćeno »zatvori ona vrata, koja gledam«.

Član može vršiti u jezicima, koji ga imaju, i različite morfološke funkcije, točnije, može označivati rod (odatle njemački naziv Geschlechtswort), broj (naročito plural) ili pretvarati pridjeve u imenice.

U pogledu člana jezici se veoma razlikuju. Mnogi ga ne poznaju, kao latinski, gotski, golema većina slavenskih jezika, turski i t. d. Svi ovi jezici nadomještavaju značenje člana savezom riječi ili kontekstom.

Druga serija jezika pozna determinativni član: rumunjski, bugarski, albanski, grčki, madžarski i t. d., a ne pozna indeterminativni, dok svi zapadni romanski jezici, njemački, engleski i t. d., upotrebljavaju obje vrste člana.

I po položaju člana, nalazi li se pred imenicom kao prefiks ili poslije nje kao sufiks, razlikuju se jezici. Njemački, svi zapadni romanski jezici, arapski i t. d. poznaju t. zv. prepozitivni član, koji se nalazi pred imenicom. Rumunjski, bugarski, albanski, svi nordijski germanski jezici (danski, norveški, švedski i t. d.) upotrebljavaju t. zv. postpozitivni član, koji se dodaje imenici kao dodatak ili sufiks.

Romanski član (kao njemački der, die, das, grčki ὁ, ἡ, ιο po postanju je nenaglašena pokazna lat. zamjenica ille, illa, illud »onaj«, koja se u klasičnom latinskom jeziku nikada nije upotrebljavala kao član. Romanski se član počinje razvijati istom u vulgarnom latinitetu. Primjeri određenog člana: tal. il, lo, la, franc. le, la, španj. el, lo, la, rum. -ul, -(u)a, tal. il padre, fr. le père, šp. el padre »otac«; tal. la madre, franc. la mère, španj. la madre »mati«; rum. lup-ul »vuk«, stea-uă »zvijezda«; arb. mbret-i »kralj«, bug. čovek-ăt »čovjek«, kăšta-ta »kuća«, madž. az ember »čovjek«, arapski el kadi »sudac«, danski kong-en = njem. der König, danski hus-et = njem. das Haus »kuća« i t. d., engleski the war »rat«.

LIT.: P. Skok, Pregled francuske gramatike, sv. I., Zagreb 1938; Isti, Osnovi romanske gramatike, sv. III., Zagreb 1940; Seidel, Zu den Funktionen des Artikels (vorzugsweise an rumänischem, französischem, englischem und deutschem Material. Mit einem Excurs über das Čechische, Bulletin linguistique, VIII., Bukurešt 1940.P. S.